Vreme spinovanja

Opet smo se, preventive radi, zbog moguće nepovoljne sudbine naše Rezolucije o Kosovu – bacili na Republiku Srpsku. Kako se to u modernom spinovanju i preporučuje: odvlačenje javne pozornosti sa sopstvenih problema.

Tadiću ide rasprava u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Mudri Dodik, pak, brzo plane, ali još se brže odljuti kad je „majčica Srbija“ u pitanju, a nailaze i izbori 3. oktobra, uostalom. Pošto ih je Emir Kusturica, najveći živi srpski ujedinitelj, posle Dobrice Ćosića, priveo za isti astal na Mećavniku, stigli su da otvore slobodnu industrijsku zonu u Sevojnu; najave „za pet do deset godina“ autoput Požega – Višegrad, kao najkraću vezu između „Koridora 10“ u Srbiji i „Koridora 5“ u BiH; polože kamen-temeljac za novu graničnu postaju Kotroman, ali i „zapale ćirom“ iz Srbije u Srpsku, istom onom uskotračnom trasom kojom se, u srećna vremena, stizalo od Beograda, preko Sarajeva, do Dubrovnika. Sve u istom danu, a samo je falilo ono akcijaško „Mi gradimo prugu – pruga gradi nas“ ili „Mokra Gora – Višegrad, to je naša meta, izgraditi prugu još ovoga leta“.

Javlja mi se, iako zvaničnih najava još nema (dok ovo čitate, možda čete već saznati jesam li omanuo u prognozi) da će isti dubl, sa kormilarom i finansijerom Pajtićem, danas-sutra otvoriti i most preko Save između Sremske i Bosanske Rače koji je, usput budi rečeno, skoro pa završio Velja Ilić, još pre tri godine.

Razumem zašto Toma Nikolić i njegovi (… partijski saborci, nezavisni intelektualci s desnice i sa levice, dežurni „opinion lideri“ i „opinion mejkeri“…), danonoćno a besplatno, prihvataju da finiširaju zemljane radove za asfaltiranje kosovske staze odstupnice aktuelnom režimu. Oni uveliko „uče uloge“ sadašnje vlasti i samo čekaju preoblačenje kostima.

Ne kapiram, međutim, zašto Koštuničini, umesto dvogodišnjeg zapevavanja tužbalice o nadolazećoj kapitulaciji, konačno, ako je već tako, ne „pozovu kuku i motiku“ u odbranu države i naroda, pošto, prethodno, konačno ustanu i sami. Kad već toliko suze rone, neka se kandiduju za „hitnu pomoć“, ako uopšte ima pomoći srpskom bolesniku.

Ne shvatam ni zašto me Liberalno-demokratska stranka, sve intenzivnije, podseća na ugašenu Srpsku liberalnu stranku i izvorno „Krilo za Depos“ u Demokratskoj stranci (a potonju Demokratsku stranku Srbiju) iz 1992, a sam Čeda Jovanović, naravno, ne po principijelnosti, već po tvrdoglavosti i netalentu za praktičnu politiku, na Nikolu Miloševića, Kostu Čavoškog i svoju najveću opsesiju – Vojislava Koštunicu.

Idu izbori u BiH i Srpskoj, ali, sve je izvesnije, ne samo tamo.

Osovina Dinkić – Krkobabić se ulizuje penzionerima i državnoj birokratiji, uz dlaku ostatku Vlade i MMF-u, zauzima startne pozicije. Uz novo bacanje prašine u oči građanima, „akcionarima“, u visini od 2.550 dinara po glavi, dok je sve ono što je vredelo već uveliko prodato, više puta oplođeno ili je krčmljenje i pranje u poodmakloj fazi…

Srbija je, opet, navijačko grotlo – čekamo lepe vesti, pogodne za pozdravne telegrame, od košarkaša i vaterpolista; Kleo je postao pitanje od najvišeg državnog interesa, a onaj predsednik mog omiljenog kluba što preferira lila nijanse, dakle, „Zekstra“ Đurić, ističe kandidaturu za Natu Mesarević ili, makar, Bebu Popovića, pa „neviđenu kampanju medija protiv golmana Stojkovića“ poredi sa „situacijom pred ubistvo premijera Đinđića kada su mediji takođe pozivali na linč“…!?

Negde, na marginama, pročitah da Šešelju opet sude „zbog nepoštovanja suda“. Za mlađe čitaoce, to je onaj čika što je nekad bio plav, rumen i debeo, a sad, posle osam godina pritvora, a sad samo ima velike naočare. Zašto mu se konačno ne izrekne presuda – to državu Srbiju očigledno ne zanima. Kao što se nije potresla ni zbog pravnog poraza u „slučaju Ejup Ganić“, niti zbog fakta da će BiH „čiji teritorijalni integritet Srbija podržava“, povodom Kosova, 9. septembra, u najboljem slučaju, biti neutralna; niti je iz činjenice da je Nauru priznao Kosovo, ali i Južnu Osetiju i Abhaziju, izvukla adekvatne zaključke.

Sve je ovde od danas do sutra. A sve što se hiperbolično naziva „državnom i nacionalnom strategijom“ najobičnije stranačko politikanstvo i pilićarenje.