Žabe na meniju

Koji s vama hoću da podelim:

Negde, na nekoj tački sveta, sreli se Srbin i neki stranac.

Stranac: Where do you come from?

Srbin: From Serbia.

Stranac: Siria?

Srbin: No, no, Serbia, Novak Đoković…

Stranac: Aaaaa, Serbiaaa! Tadic, Nikolic, Dacic, Dinkic…?

Srbin: No, no, from Siria!

Nakon što su, pre četiri leta, Tadić i Dačić „izeli“ svaki svoju „žabu“, ostajući, pri tome, svaki „pri svom bolu“, kao da, nekako, uprkos svemu izrečenome u kampanji, posle izbora, uz časne nespojive parove – skoro svako sa svakim može.

Ispade i da parlamentarni izbori u Srbiji nisu ništa drugo do poslednji zvanični trening pred neku trku „formule 1“. Na kome vozač koji postigne najbolje vreme dobija tek pol poziciju pred glavnu trku, tj. ima najpovoljnije startno mesto u postizbornoj trgovačkoj utakmici. Što može, ali i ne mora da znači da će, saglasno ili protivno narodnoj volji, i da – uđe u vladu.

Umešao se i onosrpski Dodik u stvari postizborne, ovosrpske. Veli, neće zemljaka po majčinoj liniji, Čedomira, u vladi sa zemljakom Borisom. Mnogima ovde (a zanimljivo da Vučiću i Dačiću nije, dapače…) – zasmetalo. Istima onima kojima nije zasmetalo kada se onosrpski Dodik, sa Tadićevog predizbornog mitinga, mešao i umešao u ovosrpske izbore, i ove, i one, 2008. godine.

Ja govorio, i onomad i juče: ne priliči funkciji predsednika Republike Srpske da svakom političkom loncu, ovosrpskom, bude poklopac. Za nauk evrofanatičnom krilu u Demokratskoj stranci – ko se Dodika laća, od Dodika i strada.

Doduše, ne samo od Milorada, već i od Borisa lično. Nije li baš Tadić, 2008, zloupotrebljavajući funkciju predsednika Republike, presudio protiv narodne volje izražene na tadašnjim izborima i glasače Slobodana Miloševića preveo „žedne preko vode“?

Zato, ukoliko samoproklamovani kandidat za mandatara, ipak, ne postane ni mandatar, a nekmoli premijer – biće to prst sudbine, a ne posledica „antievropske politike“ Vesne Pešić, recimo. Jer, izvinite, ako je stranka Slobodana Miloševića pre četiri godine mogla sa strankom Zorana Đinđića, kao hroničaru ovdašnjeg višestranačja, sa malo dužim pamćenjem od pilećeg – sasvim mi je logično, da danas, još i pre, može sa partijom novog predsednika Srbije.