Žao mi Bože

Od Dana (bivše nam) Republike bilo je krenulo opštemedijsko guslanje o tome kako predsednikov poziv Srbima da uklone barikade nije, kao, ustupak da Srbija dobije Kandidaturu, već je to, zapravo, stoga što je Tadićeva politika isključivo usmerena na to „da ne dođe do gubitka ni jednog života“.

Poslednjeg datuma studenog, režimski mediji su, iz sata u sat, seirili kako je „predsednik Republike Srpske Milorad Dodik podržao poziv predsednika Srbije Borisa Tadića građanima na severu Kosova da uklone barikade“. Nešto takvo mogli ste pročitati i na Google-u, u naslovnoj rečenici koja vas je upućivala na tekst „Dijalog umesto barikada“ na sajtu RTS-a. „Kad ja tamo, a ono – međutim“: nigde ni traga od takve Dodikove izjave, dapače…

U četvrtak, režimski analitičari građanima naseckali meze i spinovali predjelo, a predsedniku namestili zicer tipa „ne možete očekivati da narod donosi ključne odluke, političke elite moraju da preuzmu odgovornost i moraju da pokažu da su kompetentne…“, bla-bla-bla-truć i tome slično.

U funkciji dr Žike Minovića, rečnikom Hadži Struje iz epohe „Volim devedesete“, nekad vrsni novinar Bujošević, predsedniku Republike potpisao čak i ovlašćenje: „Tadić je izašao na barikade. To i jeste posao političara: da donesu odluke u najtežim trenucima, a ne da prepuste odluku narodu…“

Falilo je samo da Dačić ili Đukić-Dejanovićka odnekud poklimoglave i ponešto iz svojega ličnog iskustva: Eto, tako je i naš dragi nekadašnji predsednik, državnički mudro i patriotski hrabro, onomad „preuzeo odgovornost“ i uveo blokadu Srbima s one strane Drine!

U četvrtak na petak sve je ličilo na dramatičnu trku s vremenom, mirisalo na to da „ostavljamo srce na terenu“, samo da bismo, u zaustavnom vremenu, dobrovoljno zabili autogol, samo da time odobrovoljimo moćnog protivnika.

Petak: Svilen gajtan iz Brisela.

Subota: Državni vrh Srbije četiri sata zatvoren sa bankarima, tajkunima i ostalim biznismenima.

Nedelja: Čedomir Jovanović, pod pseudonimom „Bujošević“, u „Politici“ objavio popravni uvodnik.

Istoga dana, predsednik na Glavnom odboru Demokratske stranke, u formi nečega što mi je, može biti i zbog „olako obećane brzine“, zaličilo na Osmu sednicu, promovisao još tri „strateška“ stuba srpske politike: jaka ekonomija, Evropa i Kosovo. Zbog čega ih, sa onim starim, spoljnopolitičkim (Briselom, Vašingtonom, Moskvom i Pekingom), sad imamo okruglo sedam. Ali, na izbore, rekoše, ne bi, sad više ne samo zato što bi „izbori zaustavili naše evropske integracije“, već i, još više, zbog nadolazeće pošasti „naivne“, na jednoj, i „opasne“ politike opozicije, na drugoj strani, koja preti da uništi Srbiju!?

Pre tačno dve godine, desetak dana pre ukidanja viza, kod Olje Bećković u „Utisku nedelje“, Boža Đelić se baš ražestio zbog mog stava da nema sreće s vladom koja je rođena na tri falš kriterijuma. Prvi je da je Cvetkovićev kabinet nastao isključivo na tezi „samo da izbegnemo Koštunicu, Tomu Nikolića i radikale“; drugi je spin „I Kosovo u Srbiji i Srbija u Evropi“ na koji vam niko ne može prigovoriti jer ste uvek, kao Buridanovo magare, na pola puta između jednog i drugog; a treći je proizvodnja što više olako datih obećanja i bežanje od odgovornosti za njihovo neispunjavanje.

Đelić me je, između dva kruga euforije, nazvao nikakvim analitičarem („ako je ovo analitika, ja ne znam šta je analitika“, završen citat); onda se bacio na recitovanje „Kalevale“, finskog Kraljevića Marka, u originalu, a ekskluzivno je obelodanio i da ga, na Oktoberfestu, čeka ispijanje piva u opkladu sa „našim nemačkim partnerima i prijateljima“, u liku jednog gabaritnog Bavarca.

Bilo šta da jeste u pitanju, za potez od petka, skidam kapu Boži Đeliću. Manje je važno to što njegov čin ovu vladajuću koaliciju neće da zaboli. Nebitna je i sumnja da je naš viceadmiral, možda, prvi pobegao s broda koji tone, baš zato da bi u sledećem izvlačenju pojačao sopstvene akcije.

Oli monolog, oli recitacija, svejedno, ali – Boža Đelić je hrabro prihvatio svoj deo odgovornosti.

Što se za Vladu koja već poodavno vlada bez mandata građana ili za predsednika Republike koji vlada umesto Vlade – nikako ne može reći.