Zaumlje i preumljenici

A da je tušta i tma takvih preobraženika svuda oko nas, u intervjuu za ovdašnje novine „Afera“, poručuje iz Moskve – analizirajući aktuelni vrh omiljene Tadićeve i Vučićeve partije – najpoznatija profesorka marksizma i sociologije sa ovih prostora: „Većina njih je prodala svog šefa, njegove ideje i svoju čast zarad političkog interesa. Danas su postali moderni Evropejci, a nekada su se borili protiv njih. Šta reći o takvim ljudima?“

Stvarno – mislim, šta reći?! No, moja tema je nešto drugo. Pokušaj samozvanih lingvističkih novosrba – to su, uglavnom, oni koji su, u ne tako davna vremena, bili spremni da zajašu popove, a danas se, svako malo, triput krste vide li crnu mantiju ili kakvu crkvu, svejedno – da posrbe srpski jezik, suneteći ga od samog sebe.

oja i generacije pre, a bogami i nešto generacija đaka posle mene, učile su srpsko-hrvatski / hrvatsko-srpski jezik koje su Srbi, uglavnom, zvali srpskim, Hrvati hrvatskim, dočim su se Muslimani (danas: Bošnjaci) i Crnogorci, najvećma, opredeljivali za skraćenicu „SH“, sve dok jedni nisu dodali tri reči, a drugi umetnuli slovo „H“, gdegod se to moglo, pa to nazvali svojim, novim a od ameba starijim, jezicima.

„Najbolje obožavam“ one konformiste, internet „komentatore“ koji mi, iz „sigurne kuće“ zvane „nemam ime, nemam prezime, šta mi ko može“, drže patriotske lingvističke časove glede moje povremene hrvaštine u časnom srpskom. Te koji bi, poput svojih kolega po mozgu, jurišnika hrvatskog novogovora, da amputiraju srpski od svega onoga, što, po njima, liči na hrvatski, uvek pitam: Objasnite mi onda zašto se „kuća“, na hrvatskom, kaže „dom“, a „domaćica“, u srpskom jeziku, znači isto što i „kućanica“ na hrvatskom!?

Kao mlad novinar, kratko sam, potkraj osamdesetih, radio u „Politici“ i, osim divnog iskustva sa njenim lektorima (a bili su sigurno najobrazovaniji u tadašnjim JU-medijima), pamtim i prvi nesporazum. Naime, u godinama posle Osme sednice, odozgore je stigao nalog da se u „najstarijem listu na Balkanu“ ima izbegavati sve što miriše na hrvatsko. Ja sam naivno verovao da sinonimi „zatim“, „potom“, „onda“ obogaćuju naš maternji jezik, no je politika mislila suprotno i naredila „dobrovoljno“ jezičko samosakaćenje.

Ali, ne mogu da odolim da „čistunce“ uputim na tekst „Dušanovog zakonika“ koji vrvi od „hrvatskih“ reči. Tamo piše „tisuća“ (slovenska i srpska reč), a ne grčka „hiljada“ koju su nam doneli Cincari; tamo stoji i „siječanj“, i „veljača“, i „lipanj“, i „srpanj“… U „Hilandarskom tipiku“ piše „obitelj“; „Zakonopravilo“ Svetog Save (prepis iz 1262) pominje „zrcalo“; Jelena Lazarević – Balšić, u „Oporuci“ iz 1442, koristi reči „gospodična“ i „zd(j)ela“; Garašanin u „Načertaniju“ piše „dragovoljno“, „topništvo“ je naziv za artiljeriju kod knjaza Miloša, a „tajnik“ je sekretar Matice srpske čak i početkom 20. veka… A o turcizmima koji su, takođe, bogatili ovaj jezik – nekom drugom prigodom, jedne od narednih hefti.