Zemlja lažnih vizionara

Ali, dok ga gledam kako se, sa visine, metafizički i, bukvalno, fizički, besprizorno sprda sa potencijalnim nevestama, Dačićem i Tadićem, a one ne smeju ni da beknu – iskreno uživam u tome i sve mislim: Bože, ipak ima neke kosmičke pravde! Pošto su mu dvojica dojučerašnjih samoproglašenih „državnika“ i „vizionara“ već prišli, dobrovoljno, da, aklamativno i bez primedaba, podrže Njegov Program. I Reforme. Svom snagom.

„Bože moj, bože, čudne ljepote u vašeg cara! Bože moj, bože, ala vi usrećiste našu zemlju! Svijet se lijepo umrtvio od nekakva dobra, i miline, pa jedva diše. Svak ves’o, zadovoljan, svak pjeva, samo se pjesna niđe ne čuje. Pritisnulo nas dobro sa sviju strana; od nekakve silne smo se miline umrtvili, pa jedva dišemo…“ – zahvaljivao se, onomad, kao đoja, Kočićev David Štrbac „Zemljanoj“ vladi i austrougarskoj okupaciji Bosne i Hercegovine.

Tako nekako izgledaju mi i građani Srbije danas, zbunjeni tolikom količinom vlasti koja se, ovih dana, nutka, deli i razvlači po Srbiji i tolikim manjkom sopstvenog „boljeg života“, što su nam ga ispoobećavali na izborima. A Srbija mi, ovakva kakva je, u aktuelnim briselskim bukagijama i u, mogućem, sledujuščem dužničkom ropstvu prema majčici Rusiji, baš liči na onu nesrećnu njivicu iz „Jazavca pred sudom“ – „Ni Davidovu ni carsku ni spahijsku“.

I dok se dve zapenušale mladice (usput, nikakve mirazuše), složno i glasno, kunu da Vučića vole više nego Tita, a ispod astala se izgrebaše noktima i kose počupaše u borbi za đuvegijinu ruku, jedna se dosetila da, zbog ove druge, sad neće s naprednjacima, sve da ovima vera dozvoljava i više od jedne neveste.

Ova druga, dok Palmi i Krkobabićima trpa pucvalu u usta, javno se smeje u brk svojim biračima, priznajući da ih je, „90 odsto njih“, najmanje dvared, preveslala: jednom kad je manjinski stala iza Koštunice, a drugi put, 2008, kad je, umesto sa Nikolićevim i Vučićevim radikalima i De-es-esom, završila u naručju danas neprijateljske „Male neveste“, nesebično je čašćavajući vladavinom od 2008. do 2012.

Kad su ono, 2008, fingirali pregovore s Koštunicom, trojka DPK (Dačić, Palma, Krkobabić) bila se prostrla Nemanjinom, kao da su, bože mi oprosti, oslobodili Beograd, Krkobabić najstariji pretio je nekim ceduljčetom, po principu „uzmi ili ostavi“. Ako vi nećete, ima ko hoće – Boris Tadić, baš ovaj što sada osvetnički tvrdi da je DPK brljanje po javnom i državnom sektoru bilo samoubilačko po zemlju Srbiju.

Srbiju, zemlju lažnih vizionara, preplavila je bujica onih koji bi da prevaspitavaju građane. Onih kojima su prezir i gađenje prema sopstvenom narodu i pristojnom svetu – jedina filozofija praktične političke egzistencije. I po kojima je, za taj i takav narod dobra jedino ona politika koja baš tim političkim lihvarima – stalno produžava opstanak na vlasti.