Žezlo i pendrek

Nije ovo izrekao Ivica Dačić, juče u Narodnoj skupštini, kao što bi neko očekivao. Premijera Srbije, naime, nije ni bilo u parlamentu u kome se raspravljalo o izmenama Zakona o ministarstvima.

Jedan je, dakle, Koštunica dr Vojislav koji je, u proleće 2008, dobrovoljno odstupio. Uprkos javnoj ponudi Tomislava Nikolića i Ivice Dačića da, u istom parlamentarno sazivu oformi novu većinu sa (tada još nepocepanim) radikalima i socijalistima, Koštunica je, ipak, saopštio da vlada nema jedinstvenu politiku povodom suštinskog pitanja – „Kosova i Metohije u sastavu Srbije“, pa zato „vraća mandat narodu“. Pa, među političkim Srbljem, ispao em kilav em smešan em politički pacer. Sadašnji premijer, pak, još u funkciji mandatara, pre godinu i nešto, dok je deo tzv. međunarodne zajednice još optirao za „veliku koaliciju“ SNS i DS, pokazao je da se neće peći na Koštuničinoj vatri, kada je, odlučno poručio: „Mandat je moj i ne vraćam ga!“

Nakupilo se godina, pa pamtim tako, kako je, pre tačno dve decenije, zablistala politička zvezda narodnog poslanika SRS u Skupštini Srbije Tomislava Nikolića. Ceo jedan dan, u cilju parlamentarne opstrukcije, istresao je iz gaća tadašnjeg srpskog premijera Nikolu Šainovića. Te sulude, ratne, inflatorne i gladne 1993, sve je počelo jednom pres-konferencijom, koja je trebalo da bude rutinska, a okončala kao Potemkinova. Dr Bora Jović, jedno vreme čak i formalni predsednik SPS, ustvrdio je toga dana, uz opšti smeh novinara, da svi mi možemo da kupimo mleko u slobodnoj prodaji „jer nam država to garantuje“! Usledio je socijalističko-radikalski klinč u saveznom parlamentu, onda radikalska paljba iz svih artiljerijskih oružja na (Miloševićevog) premijera Srbije. U maratonskom čerečenju današnjeg haškog osuđenika Šainovića proslavio se sadašnji predsednik Srbije, dok su, onomad opozicione lučonoše, DS i SPO, umesto za rušenje Miloševićevog režima, optirale za verbalni linč radikala. Sve uz obrazloženje da se ovde ne glasa o poverenju SPS-ovoj vladi, već o „poverenju fašizmu u Srbiji“ koji su, po njima, personifikovali Šešelj, Nikolić, Vučić i ostali! Spasavajući bruke svoju stranku, stvar je presekao sam Milošević raspuštajući Skupštinu uz izgovor da „Srbija zaslužuje parlament kojim će se ponositi“.

Nikada posle toga nije više bivalo dobrovoljnog odstupa sa komandnog mesta. Zato, kada u sapunici od rekonstrukcije kojoj nazočimo celo leto, kapiram da je Dačić spreman da se odrekne svega, osim pendreka i premijerskog žezla, ja, zapravo, prizivam u pomoć citat koji, navodno, pripada već ozbiljno obolelom i, pride, ostarelom, knjazu Milošu koji je, u suton drugog mandata na prestolu Srbije, baš rečima s početka teksta, odbijao sve „dobronamerne savete“ da abdicira u korist svog sina Mihaila.