Žileta za predsednika

Isticanjem bele zastave bez ispaljenog metka, istorijski gledano, jelte, možda ne bi „osramotio pretke“, ali bi pogazio sopstvenu reč, izgovorenu ne tako davno (početkom septembra), baš u „Danasu“: „Od borbe u politici nisam odustajao svih ovih decenija, pa neću ni sada!“.

Činom u najavi, izdao bi Boris Tadić samog sebe.

I, naravno, razočarao, onaj emotivni, deo mene. Jer, otkako se aktivno ne bavim novinarstvom, imam pravo i na sasvim lični stav. Tim pre što sam Tadiću i njegovoj stranci, onomad, 2004. godine (doduše, ne dobrovoljno i donatorski, već usled „više sile“, tj. krađe i prekrađe intelektualne svojine), „poklonio“ i kreaciju cele jedne izborne kampanje. „Srbija – naša kuća“, ako se toga još neko seća.

Eto, a propo „građanskog rata“ u okviru DS, napisah već jedanput, srce mi je, do pre neki dan, bilo na strani slabijeg. Ja to tako i kad gledam fudbal – uvek navijam (osim ako nije reč o mom „Partizanu“) za onog ko ima manje šansi da pobedi. Dakle, mislio sam da je i za tu partiju, manje-više, kredibilne prošlosti, ali i za demokratiju u Srbiji, korisnije da pobedi Boris Tadić, jer on čovek nikad nije dobio šansu da tu stranku vodi kao opozicioni lider. Pošto mu se, ne njegovom zaslugom, već tuđom krivicom, namestilo da jednim udarcem postane i šef partije i predsednik države. I tako sam se, ne hoteći, ogrešio o Đilasa…

Sve ovo kazujem, iako je jasno da su Tadićeve šanse u ringu sa Đilasom, minimalne, ali, što reče Anđelko Trpković, u vreme dok je SPO bio, makar samo klinički, živ – „vredi se boriti“. No, ponekad je časnije, u muškoj borbi, izginuti no sa bojnog polja pobegnuti.

Zato ja neću da verujem da je Boris Tadić sve ovo o „uslovnom povlačenju“ ozbiljno mislio. Hajde da stvari pokušamo da gledamo iz drugog ugla. Da to, ipak, nije taktika Tomislava Nikolića između dva kruga predsedničkih izbora? Najava mogućeg odustajanja, sa ciljem da se protivnik zatekne na spavanju?

Nikoliću je to, naravno, uz svesrdnu pomoć Tadićevih savetničkih, analitičarskih i ostalih dremljivih skutonoša po zanimanju, i uspelo – postao je predsednik Srbije.

Možda, zapravo, i Tadić uspe da, teatralnim mahanjem hartijom sa blanko obećanjem o sopstvenom povlačenju iz izborne trke, pazari vreme do 4. novembra za „rad na terenu“ i, na koncu, hipnotiše i prevari „đilasovce“? Što bi rekli, socijalisti – utopisti.

A racionalna polovina mene primećuje da je DS dramatično podeljena. Iznutra i spolja. Po vertikali i horizontali. Po slasti vlasti, na žalost, a ne po ideologiji, programski i tome slično. Za jedne novine, na pitanje da li je za DS bolje da pobedi Đilas ili Tadić, odgovorih – ni jedan ni drugi, već Branimir Kuzmanović ili, još bolje, Zoran Živković! DS-u je neophodan neko ko razume šta je ta stranka predstavljala pre nego što su je Tadić i Đilas, „zajedničkim snagama, radnijem brigadama…“, složno gurnuli u krilo lažnog socijalističkog internacionalizma.