Zmajeve dečje igre

Na lokaciji „Čukar peki“, u blizini Bora, američka rudarska kompanija „Friport Mekmoran“ pronašla, navodno, jedno od najvećih ležišta zlata i bakra na svetu. Što ono voli da reče naš Kancelar, „prvi put u istoriji“, zlatnu žilu vrednu – 18 milijardi dolara. Pa, šta je onda onih, nekom Zlatiborcu iz LJubiša koji nije Ršum, poklonjenih 2.213 građevinskih hektara na Zlatiboru, četiri milijarde evra vrednih, zbog kojih ona čajetinska zakerala traže smenu naše gizdave hrastosečice i ministarke opšte prakse, ako nam, možda već sledeće ili one tamo godine, sledi otvaranje prvog od 35 Svetih Poglavlja…

Javlja mi se da i u našoj spoljnoj politici, a za unutrašnju sam, s obzirom na prošlonedeljno telefonsko tuširanje javnog mnenja na uzorku od 1.200 ispitanika, više nego siguran – ima neke logike, pravila, strategije. Otkud sad to? Da nisam revidirao? Ma, ne: ubedio me Prvi vizionar Srbije koji, kao Kokeza i Terza na „Marakani“, najavljuje kompletiranje svog savetničkog „drim tima“ čijoj je formaciji Bler – Stros-Kan – Guzenbauer – Fratini – VazduPLohovac – Đikijev mali od palube Vesić – Trivanka – Cesid Marko – Cica guvernerka 565.000 (neto) – Moj Prijatelj i Brat bin Zajed, nedostajao upravo klasični špic poput Masa! Ali, ne onog Argentinca Emanuela, fudbalera San Lorenca, već Volframa, bivšeg nemačkog veleposlanika u Beogradu. Jer, za pretpostaviti je da je naš Kancelar, na ubrzanom tečaju nemačkog, osim svega što je govorila Angela Merkel, od vremena njenog prethodnog levičarskog istočnonemačkog života do danas, pročitao ponešto i iz nemačke istorije. Recimo, i onu vizionarsku izjavu koju je, iz Holandije, gde je bio u izbeglištvu posle abdikacije, tridesetih godina 20. veka, dao Fridrih Vilhelm II, pruski kralj i nemački car: „Nemačka će, na kraju, pobediti!“ Tj. ako i izgube u ratu, Nemci, pobede u miru. Što su sportski komentatori prepevali kao fudbal je igra u kojoj svi igraju, a na koncu, pobeđuju – Nemci. A Volfram Mas je ostao je upamćen po nalogu da Srbi moraju da objasne svojoj deci da je bombardovanje Srbije 1999. „bilo ispravno“.

Pa, šta je preostalo nama, podanicima? Dobri stari Čika Jova Zmaj: „… Učiću se ćutanju da mi bude dika, slobodu ću izbrisat' iz moga rečnika… Ako j' dužnost građanska, hraniću se travom, naučiću klimati prepokornom glavom, i kurjuk ću oplesti, k'o u mandarina, i srkaću samo slast zvaničnih novina… Nećete me videti da se na što durim, kad opazim nepravdu, ja ću da zažmurim… Kad ministri namignu, leći ću da spavam, a u snu ću šaptati: „Ja se pokoravam!“ Dok ne reknu: „Ustani!“ – donde ustat' neću, zapovede l' da umrem, dobro, i umreću…“

Naravno, sve uz zvuke „Jututunske narodne himne“: „… Ovaj narod vrlo dobro znade, da je stvoren samo Knjaza radi, da Mu daje poreze i hvale, da Ga dvori i ponizno kadi…Oduzmi nam i želje i glasa, oduzmi nam mudrovanja kleta, da NJegovu nameru ne preči, da NJegovoj mudrosti ne smeta…“