Ustao sam ranije nego inače. Srčem vrelu bezukusnu kafu koju sam skuvao i borim se sa gomilom papirologije.
U isto vreme, budim Nemanju, popunjavam uplatnice, tražim po stanu makar jednu olovku koja radi i njegov izvod iz knjige rođenih koji sam negde zaturio.
Uspeo sam od sabajle da napravim gužvu, iako potpuno sam trčakaram po stanu dok se Nemanja još uvek izležava u krevetu i ubeđuje me kako ćemo sve stići na vreme. Klasičan tinejdžer. Dok u izgužvanom duksu, koji sam izvadio iz korpe za veš, preturam po fiokama, shvatam da sam zaboravio da obučem farmerke, pri tom, starke sam opušteno navukao na svoje nožurde i šunjam se po stanu odeven kao Rendi Mekmarfi iz Leta iznad kukavičijeg gnezda. Možda da prvo popijem kafu, doručkujem, sednem i razmislim da li sam nešto zaboravio da spakujem u onu vrlo tesnu fasciklu na radnom stolu?
Ej, pa ne vadi se sinu čipovana lična karta svaki dan? Pa kad pre? Do juče me je vukao za nogavicu i vikao – Tata, nosi me!
Tek kada pogledaš decu, vidiš koliko si zaista omatorio. Podočnjake sam dobio još u vreme Miloševića. Sada su samo pomodreli zbog onog, kako-se-beše-zove? Baš u tom momentu, našao sam se oči u oči sa ogledalom u predsoblju. Ozbiljno razmišljam da obrijem bradu i nikad je više ne pustim. Izgledam kao čečenski prodavac kobasica koji je upravo ostao bez posla. Ne znam koji sam je moj i puštao! Ako je obrijem, kao što sam to učinio nedavno, moja ranjivost biće lako čitljiva i uočljiva sa kilometar. Neka je sad, kada sam je već toliko puštao!
Pijem hrpu lekova naiskap. Za pritisak, protiv anksioznosti, kardiopirin, antidepresiv i jedan probiotik, za svaki slučaj. Sasvim redovna terapija jednog hipohondra. Neki ljudi drmnu rakiju, cirkulacije radi, ja očigledno nisam jedan od njih.
Usput, listam vesti na telefonu, proždirem paštetu sa bajatim hlebom, sve to zalivam ostatkom jogurta od juče i pokušavam da budem u toku sa dnevnopolitičkim temama. Kakav multitasking!? Deda raskomadao babu jer mu nije podgrejala sarmu! Advokat napadnut u kancelariji u centru Beograda! Nova pravila za sumo rvače – zabranjena brada, tetovaže! E, ovo je već nešto! Ipak se ovo tiče svih nas u Srbiji. Premijerka! A evo je! Ocenila da je stanje slobode medija u Srbiji bolje nego 2012. godine! Pa ovo su šokovi! Jednostavno ne možete da se ne složite sa njenom ekspertizom izvedenom na osnovu indoktrinacije glavnog poznavaoca prilika u medijima – Hiljadu mu briselskih pregovora! Naravno da mislim na njega! Kada sam već kod njega, gledam ga kako sav skrušen, sa pogledom šteneta avganistanskog hrta, priča kako smo ostavljeni na cedilu! Ne mogu! Zaista, ne mogu. Dobra vest u celoj priči je da sam pronašao Nemanjin izvod iz knjige rođenih u cipelarniku. Da, znam da je kod vas sve složeno i da uvek znate gde vam stoje bitni dokumenti!
Nemanja je konačno digao dupe iz kreveta i sada se umiva. Spakovao sam sve što su tražili da ponesemo. Obukao sam se, uzeo ključeve od kola i rekao mu da ga čekam dole ispred zgrade. Kroz zatvorena vrata kupatila, viknuo je da će da požuri.
Stigli smo baš knap. Bojažljivo sam kucnuo na vrata kancelarije broj jedan. Ispred je bila gomila ljudi, kao da se dele predizborni paketići. Otvorio sam vrata i iste sekunde začuo – Izađite napolje! Bićete prozvani!
Ali kako ću biti prozvan ako se pre toga ne prijavim? Upitao sam se onako u sebi. Ne želite da naljutite policijske službenice. Privilegija izdavanja takvog dokumenta koji u Srbiji ima posebnu važnost još od vremena malog Jože, prepuštena je njima. Ona ti treba i nakon života. Da bi glasao, naravno. To što si otišao kod Velikog Manitua, ne znači da ne možeš i ne treba da glasaš. Konačno smo došli na red. Nažalost nisam zapakovao šećer u kocki, dvesta grama kafe i bombonjeru. Bez toga se ne kreće u goste! – što bi rekla moja majka.
Nemanja je seo na drvenu stolicu, a ja sam stajao sa rukama spojenim u visini prepona. – Ko vadi ličnu kartu? – upitala nas je jedna od ukupno tri službenice sabijene u pet kvadrata. Nisam uspeo da joj se zahvalim na komplimentu. Zatražila je potvrdu iz škole kako bi Nemanja dokazao da je redovan učenik. Izašli smo pognutih glava. Naravno da nam je nedostajao taj jedan papir. Džabe smo se tuširali i prali kosu. Sledeće nedelje moramo sve ispočetka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
