Koračanje

Pogledom tražim nekoga da se pojavi, koga bih upitao za pravac kojim treba da krenem, iako zapravo ne znam ni kuda sam se zaputio. Gde uostalom vode svi ti putevi i kako sam završio ovde? Primećujem da razgovaram sam sa sobom. Unaokolo, nigde ni žive duše. Izgleda da ću ovu odluku morati da donesem sam. Ne znam ni da li sam sposoban za tako nešto? Opet razmišljam, svaki taj put sigurno vodi negde. Možda je potpuno nebitno koji ću izabrati? Možda svi vode ka istoj destinaciji, a možda krajnje odredište ni ne postoji. Svaki taj prašnjavi put, izgleda potpuno identično, osim što se na jednoj strani raskrsnice, tik do ivice samog puta, nalazi ogromna lipa. Njeno raskošno granje prepuno lišća, nadvilo se nad putem i gotovo čitavu jednu stranu prekriva njena senka. Možda je to znak!? Možda baš tuda treba da krenem. Razmišljam, kroz šta sam prošao, kroz šta sve treba da prođem, o tome šta sam sve radio, doživeo, bez obzira da li ja to vidim kao dobro ili loše. Na kraju krajeva, sve sam to ja. Ukoliko bih morao sebe da opišem nekome ili objasnim ko sam i šta sam, od mene bi se najpre očekivalo da počnem od toga, čime sam se bavio u životu? Šta sam to radio skoro pola veka? Tako ljudi valjda kreiraju mišljenje o tebi. Na taj način i ti sagledavaš sebe i sastavljaš nespretno slagalicu svog samog postojanja. Deo po deo, uz dosta muka, prolivanja krvi, suza i znoja, shvatiš da su te, sve te stvari, oblikovale u tolikoj meri, da te čine onakvim kakav jesi danas. Uglavnom bi se moje postojanje moglo opisati samo jednom rečju – Bivši.

Gledam onu malu sekciju sa leve strane na fejsbuku i listam je u nedogled. Bivši crtač stripova, bivši bubnjar jedne potpuno nebitne srednjoškolske pank grupe iz osamdesetih, u kojoj zapravo niko nije znao da svira osim jednog Gorana. Bivši raznosač novogodišnjih čestitki u zimskom periodu, bivši radnik video kluba, bivši konobar, bivši kurir nepostojeće, propale i ugašene jugoslovenske banke u kojoj sam namrštenim službenicima, koji su čitav svoj život proveli zaglavljeni u neudobnim ispucalim kožnim foteljama, trčkarao po pogačice sa sirom. Bivši komičar, bivši radio voditelj, pisac reklamnih slogana i scenarija za iste. Bivši crtač stripova, bivši entuzijasta, bivši optimista, a vrlo brzo ću čitavom spisku moći da pridodam i bivši građanin ove zemlje.

Jedino za šta uvek mogu da kažem, da jesam, a to je nepromenjiva stavka u mom životu je… Nemanjin otac i Snežin muž. Ova dva odlikovanja, lično su mi najznačajnija, jer ni sama smrt neće moći da ih izbriše, niti poništi. To će me za svagda učiniti bitnim, vrednim postojanja, besmrtnim i večnim. Sve ostalo su samo epizodne uloge koje sam igrao ili ću igrati u ovom kratkometražnom filmu, čiji žanr još uvek ne mogu da odgonetnem.

Neki ljudi kažu, da bez obzira na to koje nam uloge u životu dodeli Kosmos, ishod je unapred poznat. Postoji jedna stvar koja bitno može da promeni način na koji posmatramo neizbežni kraj sa kojim ćemo se svi, pre ili kasnije suočiti. Da li ćemo ga dočekati sa osmehom na licu ili sa slinavom maramicom u ruci, moleći za milost? Postoji izbor, a da toga nismo ni svesni. Biranjem puta kojim ćemo krenuti dalje, donosimo prelomne odluke za naš život. Svaki taj izbor koji napravimo, može učiniti naš život vrednim divljenja ili ga dovesti do samouništenja. Precizniji da budem. Kada se poput klupka budu odmotavale slike života ispred mojih očiju, želim da uživam u njima, posmatrajući ih kao da ih vidim po prvi put. Želim da mi svaka ta slika razvuče osmeh na licu i učini srećnim, spokojnim i zadovoljnim. Želim da tada, kada dođe vreme za odlazak kod Velikog Manitua, znam da je moj posao ovde, završen!

Pre nego što se to desi, moram da završim svoje putovanje. Moji pokušaji da izbegnem donošenje odluke ili to breme prebacim na nekog drugog, ko bi umesto mene odabrao put kojim treba da krenem je propao. Ipak moram sam da odlučim kojim ću putem dalje.

Zatvoriću oči i napraviti prvi korak, a zatim i drugi. Polako ću se kretati u nekom pravcu, ne znajući kuda će me to koračanje odvesti. Na kraju krajeva, sam cilj, odredište, nikad mi nije ni bilo važno. Ono što se računa je put. Rekoše neki mnogo pametniji ljudi od mene.