Kriza identiteta

Kroz neke sam se jedva provlačio, sa nekima mimoišao, a da ih nisam ni primetio, mada su postojale i one koje sam prelazio četveronoške, takoreći, puzeći. Bitno je to, da me svako to razdoblje, zapravo ničemu nije naučilo. Dabome da nije. Pročitah u nekom magazinu mišljenje eksperata u kojem tvrde da mi muškarci zapravo nikad ne odrastemo sasvim, niti izlazimo iz puberteta, već konstantno hranimo nekakvog dečaka u sebi koji ište nezdravu hranu, pregršt igračaka, dozu adrenalina i neprekidnu zabavu. A da, pominjali su i dojke.

Vošteći se sa godinama koje prosto brže prolaze kako pređeš četrdesetu, u tom kasnijem, tzv. zrelijem dobu, konstantno pokušavamo da prevarimo neizbežnu smrt.

Ponekad su to skupocene igračke kojih pokušavamo da se domognemo kako bi impresionirali tupave i jedva punoletne klinke koje vucaramo i prikazujemo kao trofeje, a ponekad je to, kao u mom slučaju, nedosanjana avantura u čijem scenariju se spuštam skejtom niz Islandske fjordove koji oduzimaju dah, dok klizim suludom brzinom po putevima ravnim kao staklo, pokraj vulkana koji lavobljuju, dok mi gori za petama. Proklet bio Voltere Miti! Sasvim mi je okej i putovanje po Evropi bajsom, motorom ili autostopom, par meseci života sa izgubljenim Amazonskim plemenom, koje do sada nije videlo belog čoveka ili pak, rvanje u boršču sa tri prsate Ruskinje.

Neki ljudi to nazivaju krizom srednjih godina. Ja još uvek nemam adekvatan naziv. Ako je to što drugi tvrde istina, mene ta kriza razvaljuje od kad znam za sebe. Taj balavac u meni ne dozvoljavam mi da odrastem, navučem odelo od poliestera, stavim „onu“ kravatu i svet posmatram zavaljen u fotelji, gledajući ekran na kome se smenjuju slike drugih koji imaju smelosti da žive život. On mi ne dozvoljava da postanem smrtno ozbiljni drkadžija. Možda samo, drkadžija ali nikad ozbiljan. I to je nešto!?

U Srbiji postoji vekovni plan po kojem ukoliko ne hodaš pravolinijski automatski remetiš mir u Kosmosu. Smatramo da postoji vreme za detinjstvo i igru, ženidbu ili udaju, rađanje dece, stalan posao, penziju i smrt. Ne nužno i tim redosledom. Ne želim da prihvatim te geografske i nametnute stereotipe samo zato jer sam ovde rođen. Prerano se usuđujemo da otpisujemo ljude koji ispred sebe imaju još dosta za preći i preživeti.

– Vidi ga matora drtina u tirkiznoj majici! Bolje bi ti bilo da šetaš unuke nego što tu izigravaš budalu! Miriše na tamjan i jednom nogom je u grobu, a hoće da se bavi paraglajdingom? Uostalom glajding bez para ne ide!

Ali čovek ima pedeset jednu godinu!? Pa šta? Sad je vreme da pazari grobno mesto dok još ima vremena!

Oduševljen tekstom na koji sam sasvim slučajno nabasao negde na netu, izvesna bakica iz Kalifornije počela je da se bavi grafitima sa svojih osamdeset i kusur godina. Sa autolakom u ruci, i maskom na licu, bakuta pravi neverovatno dobre grafite. Kada sam to postavio, komentari koje sam malopre naveo, prosto su pljuštali na sve strane. Zapitao sam se zašto? Zar mora da štrika, hekla stolnjake i nosi maramu na glavi.

Zar mora da pravi kompote, pofezne, krofne, sutlijaše, mesi rezance i nuna unuke? Zar baš mora da ubije u sebi svaku svoju želju za postojanjem i to samo zato jer je društvo nametnulo neka svoja očekivanja i nepisana pravila? Naravno da ne!

Koliko god se trudili da ne prihvatimo činjenicu da je život samo jedan i da druge šanse, verovatno nema, barem za sada niko nije izneo niti jedan dokaz, ljudi se ponašaju kao da će živeti večno. Usput, sebi su dali za pravo da određuju i drugima kako treba da žive, jer uvek je lakše baviti se tuđim životom nego svojim. Da sam slušao te iste ljude, već sa trideset i pet bih bio penzionisan, sedeo ispred zgrade u penjoaru, vrteo palčeve i gledao kako rastu muškatle. E pa nećete ga majci!