Mrzim kelerabe

Ne znam ni sam zašto sam izabrao baš „Not Dark Yet“? Za tu stvar se nikako ne može reći da pokreće lučenje seratonina i endorfina. Nemanja je iz susedne sobe već na prvom taktu zagraktao – Ćale, ajde diži se, zakasnićeš! Očigledno da je moj sin odgovorniji od mene, matore konjine sa svojih četrdeset šest godina. Onako bunovan pridigao sam se i seo na ivicu kreveta sa još uvek sklopljenim očima.

Ruke su same po automatizmu počele da motaju duvan. To je prva stvar koju učinim kada se probudim. Sve znam! Poštedite me saveta o zdravom životu. Nova, tek kupljena mašinica za motanje me je izluđivala. Sabijala je duvan toliko jako, da bih dobio zauške pokušavajući da uvučem dim.

Tek nakon što sam u sebe inhalirao dovoljno nikotina, otvorio sam kremljave oči i pogledao kroz prozor spavaće sobe. Napolju je tek svitalo. Bilo je petnaest minuta do pet. Tada sam shvatio da danas ne radim. Zaboga miloga, praznik rada je. Mrzim praznike. Tada se osećam usamljenije nego inače.

Sećam se da sam se još kao vrlo mali suočio sa jednom rečenicom, koju je izgovorila moja baba tetka dok mi je ljuštila kelerabu koju sam neopisivo mrzeo – Ne boj se rada. Od rada niko nije umro!

Ne znam šta je nateralo baba tetku da meni, tada sedmogodišnjem detetu, iznese svoj manifest o radu, onako, ničim izazvana?

Godinama kasnije, uverio sam se da je baba tetkin proglas bio veća glupost od proklete kelerabe sa kojom me je svaki drugi dan proganjala po dvorištu naše kuće u Zemunu, dok bih ja bežao i vrištao kao opsednut.

Kad sam se već probudio tako rano, odlučio sam da se ne izležavam, kako to inače činim kada ne moram na posao, nego da ustanem i započnem dan. Možda da konačno pokupim razbacane stvari svuda po stanu, obrišem prašinu, opeglam nagomilan veš ili uradim već nešto pametno. Ipak sam odlučio da na ovaj sveti dan ne radim ništa. Obukao sam čistu, loše ispeglanu košulju, navukao one moje svečane farmerke i ofucane starke, a zatim pre obilnog doručka zapalio sveću Zakonu o radu. Valja se.

Celoj prigodi nedostajao je ministar za rad, socijalna i boračka pitanja ili kakav predstavnik sindikata, koji bi osveštao moju iskupusanu radničku knjižicu, zaturenu još pre mnogo godina negde u stanu, dok bi svetom sindikalnom vodicom pršćao po uramljenoj i prašnjavoj fotografiji Svetog LJubomira Orbovića, zaštitnika sopstvenog interesa sa osmehom hijene, okačenog na zid naše dnevne sobe. Nekako bi se lepo uklopio sa difenbahijama u uglu i zidom boje mahagonija.

Dok se u svetu radnici sa platama od po tri-četiri hiljade evra okupljaju i protestuju, tražeći još veća prava, bolji položaj, suprotstavljajući se galopirajućem svetskom globalizmu i neofeudalizmu, čiji nam se zveket lanaca primiče sve brže i brže, kod nas obespravljeni radnik to isto vreme koristi da se opusti, odmori, obloče, poseče po koje stogodišnje stablo za roštilj, okrene leš neke životinje na neomašćenom kocu, proveseli, baci frizbi, zapeva ili zasere neku travnatu površinu, ostavljajući iza sebe tonu đubreta.

Živeo rad! Mada, ove godine kiša je osujetila akciju radničke klase i bahate nejači koja im se pridružila sa sve tatinim fensi automobilima, parkirajući ih po krošnjama drveća na Košutnjaku ili već gde. Šta znaju deca šta je borba, kada sve dobijaju na gotovo?

Živeći „srpski san“ shvatili smo važnost spajanja slobodnih dana, za koje ako kalendarski padnu kako treba, mogu da donesu i po šest-sedam preko potrebnih dana za odmor, koji se valjaju iskoristiti u potpunosti, dok se troši mukom zarađena plata, koja nije dovoljna ni da se pokrpe svi računi i obesi u istom trošku.

Nakon svega ostaje taj gorak ukus u ustima, vonj ustajalog piva, ostaci mesa prožderanih životinja zaglavljenih između zuba i pitanje – A šta ćemo sutra kad se otreznimo? Da li je tih nekoliko slobodnih dana koje smo iskoristili na ždranje i oblokavanje vredelo dostojanstva koje smo odavno izgubili? Nemojte da mi odgovarate, ovo je bilo retoričko pitanje.