O konjima i ljudima

Ovaj aksiom je potpuno u skladu sa današnjicom i životom koji živimo u naprednom Kenjigradu, kako je čuveni radio-guru Miomir Grujić Fleka nazvao glavni grad. Mlađe generacije verovatno nemaju pojma o kome pričam. NJegov nihilistički humor bio je mešavina crnog rokenrola, dadaizma i preživelog panka. Sećate se? Nije bitno, svakako ćete izguglati. Mala digresija!

Zadovoljavamo se mrvicama koje ispadaju iz kljunova ptica grabljivica i onako bojažljivo, kada nema velikih predatora u blizini, kljucnemo po koju mrvu, a zatim leteći u potrazi za zaklonom, trzamo se na svaki šum i drhtimo od straha, dok gutamo zalogaje koje oni nisu uspeli da prožderu ili ponesu sa sobom. Možda su ih i namerno ispustili iz svojih gramzivih oštrih kandži i sluzavih crnih kljunova kao milostinju? Mada ne verujem, oni za milost ne znaju. Na žalost u poslednje vreme, jedino čime se zadovoljavamo su puni trbusi, to nam je izgleda najvažnije. Ne shvatajući da nam pripada mnogo više od njihove pogani koju seju svuda za sobom.

Biti srećan! Biti slobodan! Biti živ! Imati pravo na izbor! Da li to zaista postoji ili je sve plod nečije mašte, čista fikcija, izmišljena da nas kao u filmu „Ostrvo“ sa Evanom Mekgregorom i Skarlet Johanson drži pokornima, poslušnima, dajući nam nekakav razlog da živimo? Na taj način nadamo se izbavljenju, podrazumeva se, ukoliko budemo sledili stroga pravila igre za koju nismo ni znali da igramo. Gle čuda! Radnja tog filma smeštena je u 2019. godinu, gde stotine, hiljade izabranika ili već koliko njih prstima izbroji ministar policije, živi u izolaciji pod izgovorom da su spašeni od katastrofe koja je pogodila planetu. Naša katastofa nam se odigrava ispred očiju i mi, što je najgore, u nju ne verujemo. Odbijamo da poverujemo u ono što vidimo? Kada mislite da se probudite iz ovog košmara? Kada mislite da budete izistinski srećni i slobodni? Kasno će biti posle. Nema vremena, svaki trenutak je dragocen!

Ne bih se bavio dnevno političkim temama jer ako ih sakupite na gomilu i malo bolje sagledate, sve te vesti i teme kojima nas zatrpavaju poput idiličnih reklama za refinansirajuće kredite ili zdrav način ishrane, dok gledamo srećne porodice kako trčkaraju livadama koje su prodali strancima, govore jednu te istu stvar. Živimo u zarobljeništvu! Neki nose prugasta zatvorenička odela pa su lako prepoznatljivi, neki ne i to im u njihovim glavama stvara privid slobode. Vremenom će se i oni probuditi odeveni u prugasta odela i tek tada shvatiti neizbežnu istinu. Do sada niko nije uspeo da im umakne, ukoliko je ostao ovde. Dakle, činjenica je da smo svi zarobljenici jednog sistema, kojim samostalno rukovodi, upravnik ovog izolovanog zatvora!

U poslednje vreme dosta razmišljam. To nije dobro! Nemojte to da radite ako želite da budete lažno srećni! Svako poniranje u najskrivenije uglove sopstvenog bića donosi samo nevolju, nezadovoljstvo i vodi ka samouništenju. Sasvim slučajno sam gledajući crtani film pronašao pregršt sličnosti sa glavnim junakom, kog sam citirao s početka ovog teksta.

Glavni junak u kome sam se prepoznao, proslavio se sitkomom. Okej, u mom slučaju, to je radio. Tokom devedesetih godina u sitkomu je tumačio ulogu samohranog oca. Danas, Bodžek živi u Holivudu, nezgodan je za saradnju, ne snima ništa novo, sve mu smeta i na sve se žali. Nadmen je i egocentričan, Bodžek je sam kriv što je sve oterao od sebe. Dolazi na ideju da objavi autobiografiju, ali ga ta knjiga uopšte ne predstavlja onako kako je on to zamislio. Ako ovo nisam ja, onda zaista ne znam! Trenutno sam preplašen da će knjiga koju pišem, nekakav kombo, autobiografije i fikcije, pisan u prvom licu, završti neslavno poput Bodžekove, pa ću moći da kažem da je priča potpuno identična. Svi ostali elementi, manje više su tu.

Definitivno sam vremenom postao antropomorfan, odnosno, sličan čoveku. Tačniji da budem, sličan čoveku kakav sam želeo da budem, tako da je to što sam se prepoznao u Bodžeku samo dokaz da sam obična konjina.