Okrečite Beograd

A ko bi pa mogao više da ga prepozna, nakon svega šta su mu uradili ili već planiraju da urade. Preoran je, zatrpan, izbetoniran, posečen, uzoran, ponovo preoran, izbušen, okopan, pa ponovo izbetoniran. Neka nova opskurna subkultura, koju je ovaj čopor ovde doneo sa sobom, lišen bilo kakve estetike, vođen isključivo ličnim interesom, poput vukova sa Wall Street-a lopatama grabi profit bacajući ga na kamaru, dok valjaju betonske ploče nabavljene preko Del Boja i Miki Pirsa. Sve mora biti popločano. Greota da se bace! Ploče, mislim…

Slučajno ugledah negde na netu fotku onog rugla koje ovi drznici još uvek nazivaju Trgom Republike. Bejaše to nekad mesto gde su se mnogi parovi nalazili po prvi put, noseći pod miškom knjige Kapora, Kundere, Selindžera ili pak Zvonimira Majdaka i Branislva Glumca.

Bilo je i onih koje si mogao videti kako sa karanfilom u ruci, kao znakom raspoznavanja, čekaju svoj prvi dejt ugovoren preko oglasa, zabrinuto šetkajući od Konja do bioskopa Jadran. To je na kraju krajeva, mesto gde sam i sam ugovorio sudar sa ribom koja se nikad nije pojavila. Sad bar kapirate zašto sve tako emotivno doživljavam. Pa šta ako nije došla? A šta da jeste?

Okej, kapiram da vaša šurnjaja preko firme koju drži vaš tast i tetak iz Dizeldorfa sa kojim ste nekad trčkarali bosi danas betoniranim livadama, upravo pored reka koje ste ugurali u cevčuge, moraju da zarade nekoliko stotina hiljada evrića ali bar da to što radite ima nekog smisla osim za vas i vaše otečene džepove. Ne vredi da se upinjete i objašnjavate kako će grad biti lepši. Neće! I vi i mi to znamo. Zabole vas patka za lepotu.

Taj isti Beograd koji ste nekako uspeli da napravite da liči na Skoplje, bez želje da uvredim nekoga, nekad je bio metropola. Danas je to jedna betonska palanka kojom na žalost gospodarite vi i vama slični. Danas je to mesto u kojem je „blato do kolena a „seljaci“ se bodu noževima“.

U tom gradu kojeg više nema kupovali smo farmerke švercovane iz Trsta na Zelenjaku, mada su naši roditelji itekako znali da osedlaju Fiću, sa sve šrafcigerom zabodenim u prozor i zapale za Trst onako iz zezanja. Bejaše to grad gde su se novinari i drugi ljudi od pera, skupljali u Šumatovcu, Pod lipom ili u Grmeču. Tu su sedeli Bogdan Tirnanić, Brana Crnčević, Momo Kapor, Vlada Bulatović… Hu givz a fak bre?

Od Cvetnog trga su napravili krematorijum, ali šlihta radi ili već iz nekog drugog razloga samo njima poznatog, baš tu su posadili spomenik Borislavu Pekiću. Jeste, Vučić ga je obožavao? Kako da ne.

Gondole, raspevani žbunovi, muzičke fontane, svetleće trijumfalne kapije i bofl novogodišnji ukrasi koji privlače bugarske turiste poput govneta muve, su njihovi glavni aduti na koje se lože upravo oni kojima serviraju te priče dok ih kupuju za po jednu „črvenu“.

Možda u to vreme nismo imali mnogo ali Beograd je bio bezbedan grad gde je Jovan Bulj sa belim rukavicama u beloj uniformi plesao po raskrsnici. Rafovi su možda bili prazni ali nam ništa osim druženja nije ni trebalo. Tu i tamo, bilo nam je bitno da na sebe navučemo leviske kupljenje u komisionu, Ateksu, ako se ne varam i Varteksu ali to je bilo sve. Naši roditelji nisu morali da nose pelene u fabrikama u kojima su radili. Viđali smo ih i sa njima provodili vreme. Išli smo na more nekim autoputevima, koje, gle čuda, nisu oni napravili.

I zato ostavite ovaj grad na miru, pustite ga da ostane ono što jeste, kako bi i ti neki novopridošli ljudi makar malo osetili taj njegov duh i slobodu koja ga je krasila. Naći ćete vi već druge načine da zaradite za hleb nasušni. Okrečite Beograd!