Ordenje na pidžami

Bez obzira na to, što su empiristi odbacili ideju po kojoj postoje univerzalni standardi o lepoti, moram da konstatujem izostanak iste i stvaranje neke nove, apdejtovane i naprednije estetike koju moj ograničeni um očigledno ne može da prihvati i sagleda u celosti.

Neumerenost, razmetljivost, agresivnost, bahatost, izostanak svake vrste srama i stida neminovno ukazuju na to da imamo posla sa glupim ljudima. I gledajte! To nisam rekao ja, to je rekao Frojd.

Odakle sad pa ovo? Nikako ne mogu da se složim da se golemost srpstva meri veličinom unetog badnjaka u Predsedništvo, novokomponovanom muzikom ispred Hrama i brojem ispaljenih projektila u ponoć. Badnjak veličine baobaba, odnosno, gigantske sekvoje, koju su uvlačili u zgradu na Andrićevom vencu, eklatantan je primer savremene propagande, čiji je cilj jasan svakom zdravorazumnom biću ili hoćete da mi kažete da se ljudi poput njih plaše Boga? Šunjajući se po internetu, naletoh na fotku gospe odevene u lika iz Assassin’s Creed-a koja je samo nusprodukt ovog raspalog društva koje raširenim rukama trči u zagrljaj sopstvenom smaku. Ne, ja nisam ateista. Ali nisam ni farisej poput njih.

Bez obzira što ne mogu da sakrijem ushićenje zato što je „najveći sin naroda i naprednosti“ dobio jedno od najvećih ruskih odlikovanja, Orden Aleksandra Nevskog, što proslavismo u krugu porodice, uz tonu petardi i natačinjanje leševa dobrih životinja na neomašćene kočeve, ne mogu da se ne zapitam, kakav smo dogovor sad sklopili? Koliko smo raketa S-300 kojima je otkazala bregasta pazarili, koliko vrelog boršča je Vučić morao da posrče na eks i zašto baš sada? Ni manje ni više, ukaz o odlikovanju potpisao je lično on. Vladimir Vladimirovič Putin.

Pomenuti orden do sada je dodeljen samo šestorici Srba. Osim Vučića, ovim ordenom su bili odlikovani i kralj Aleksandar Karađorđević, radikal Nikola Pašić i vladika Petar II Petrović NJegoš. Šta je ovo? Nedostaju dvojica? A da, Bogoljub Karić i Milan Obrenović. Orden Aleksandra Nevskog, bajdvej, utemeljila je supruga Petra Velikog, carica Katarina Prva, da bi ga nakon revolucije komunisti ukinuli, a zatim ponovo vratio Staljin, jer je, kako kažu, uživao veliki ugled međ ruskim narodom.

Sećam se jedne priče, iz starog kraja u kome sam odrastao, kako je deda našeg drugara, Crnogorac po rođenju, komunista po ubeđenju, kačio svoje ordenje na pidžamu pre spavanja. Svako jutro bi ordenje premeštao sa pidžame na ofucani bademantil u kojem se šetao po dvorištu, terao ptice i mrštio na nebo, iz nekog, samo njemu poznatog razloga.

Kada bi došlo vreme ručka, odlazio bi peške do obližnjeg restorana na škembiće u saftu. Živeo je potpuno sam, izolovan od ostatka sveta u malenoj trošnoj kućici koja se nalazila u zajedničkom dvorištu u kojem su takođe, živeli moj drugar i njegova mnogobrojna porodica, u kojoj niko ni sa kim nije razgovarao. Pre obedovanja, odlikovanja bi naravno premeštao na svoje dva broja veće teget odelo, koje je svuda oko sebe širilo miris naftalina i vinskog sirćeta. Mislim da je to bilo i jedino odelo koje je posedovao.

Još kao deca bili smo fascinirani tim njegovim ispoliranim ukrasima, brižljivo raspoređenim duž čitavog grudnog koša. Svakodnevno bi paradirao zemunskim ulicama noseći taj teret na svojim plećima, dok bi ga ljudi u mimohodu pozdravljali kada bi ga ugledali. Ovi stariji bi kažiprstom doticali prednji deo oboda šešira, dok bi ovi mlađi, klimanjem glave, ukazivali poštovanje toj zadrtoj matoroj komunjari, koje smo se užasavali mi klinci iz kraja. Ponekad bi zastao i prozborio po koju sa nekim, ali uglavnom o ordenju i razlozima zbog kojih ih je dobio. Bejaše to čovek preke naravi, a oni koji su ga bolje poznavali rekoše da ga niko nikada nije video da se nasmejao. Pokreti su mu bili odmereni, ruke nadnaravno ogromne, a obrve, guste poput žive ograde. Na kraju svog dugog života tražio je da ga sahrane sa tim ordenjem, rekavši: – Kad već ne mogu ništa da ponesem na onaj svet, želim bar da izgledam važno.