Pasivna histerija

Na njoj se nalazi skromna drvena brvnara sa temeljom od kamena, kakve možete videti i danas na obroncima pojedinih planina koje su odolele progresivnom napretku. Pored i oko same brvnare nalazi se gusta zelena trava, a samo nekoliko metara dalje, kristalno čisto jezero boje smaragda. Visoko četinarsko drveće, klupica u podnožju kuće i negde u daljini, planine kao svedoci celom tom nestvarno mirnom i spokojnom kutku.

Potpuno idilična atmosfera koja u meni izaziva sve veću želju da pobegnem iz ovog pandemonijuma koji guta sve pred sobom i odselim se, zajedno sa porodicom, u neko „napušteno selo“, naravno, van domašaja kandži ove pokvarene „škvadre“. Nekako, tu vidim sebe i svoju porodicu srećnim. Da, bekstvo nije rešenje i te priče…

Sa svih strana opkoljeni smo politikom, mržnjom, agresijom, propagandom. Ejakulirali su svoje seme mržnje svuda unaokolo i sada posmatraju plodove svoje masturbacije. Mi smo njihova tvorevina. Njihova sluz.

Jedva da uspevamo da se bavimo sobom i svojim malim mizernim životima. Neko će reći da politika jeste važan faktor i da od toga zavisi kako ćemo živeti i mi i naša deca. Nisam siguran da se igde na planeti običan svet ovoliko opterećuje i zaluđuje politikom kao kod nas i da pritom svaki put izabere najgoru moguću opciju po sebe. Prilično sam siguran da se u nekom katalogu F-dijagnoza nalazi i naša.

Ta zavisnost od politike, informacija i prenošenja istih je dokaz da smo odavno izgubili kontrolu nad svojim životima, a možda je nikada nismo ni imali. Sada to sigurno drugi čine umesto nas. Određuju kako ćemo da živimo i mremo, kako da izgledamo, šta da mislimo, gledamo, pričamo, kupujemo i sve to samo zato da bismo bili društveno prihvatljiviji, nekim tamo isto tako nesrećnim ljudima koji čeznu za istim stvarima, baš kao i mi sami. Sve deluje kao volšeban lavirint od paleta, iz koga nema izlaza, barem ne dok ne dune neki jači vetar. A nije da ga ne čekamo…

Mala digresija. Nasina letelica Insajt (InSight) pre neki dan je uspešno sletela na površinu Marsa nešto pre 21 sat po našem vremenu. Nastajala je skoro deset godina i koštala gotovo milijardu dolara! Ceo svet je gledao prenos ovog istorijskog događaja epskih razmera. Ali, ne i mi! Mi smo ga naravno propustili jer smo morali da po-ko-zna-koji-put gledamo i slušamo „vaginine monologe“. Naše pravo da znamo sve!

U današnjem svetu stalne napetosti, hiperekskluzivnosti, brzih i lažnih vesti, nešto postaje istina tek kada se pojavi na društvenim mrežama. Dva puta ponovljena vest na Tviteru postaje istina. Zastrašujuće! Dovoljno je tako malo pa da čitav jedan narod zahvati masovna histerija.

Kao radijski čovek, moram da pomenem 30. oktobar 1938. godine kao školski primer kako masovni mediji mogu da oblikuju javno mnjenje. Naravno da govorim o radio-dramatizaciji romana „Rat svetova“ u kome je izveden – direktan prenos invazije Marsovaca na Zemlju! Ukoliko to uporedimo sa današnjim „invazijama marsovaca“ i načinom na koji se danas plasiraju vesti, sprovode eksperimenti, da se izrazim alanfordovski, „pokusni kunići“ smo upravo mi i rezultat je potpuno isti. Nema razlike ni posle osamdeset godina.

Marsovci danas izgledaju potpuno bezazleno u poređenju sa globalizacijom, korporativizmom, terorizmom, monopolizmom, ili u našem slučaju, vučićizmom.

Ovaj poslednji izam je i najopasniji i to u tolikoj meri da je veliko pitanje da li će posle njega ovde ostati išta. Ovaj izam je ništavan, bofl, plastičan i kao da je kupljen preko AliExpress-a.

Ova radio-drama o kojoj vam pričah malopre, ušla je u mnoge udžbenike kao primer uticaja koji mediji mogu imati i kao primer zloupotrebe moći koja može iz toga proisteći. „Sa velikom moći dolazi i velika odgovornost“, kako reče Spajdermenov ujka Ben, dok je ujna Mej kiselila krastavčiće.

Mesec dana po emitovanju emisije objavljeno je oko 12.500 novinskih naslova kao reakcija na istu. Koliko to beše iznosi u tvitovima danas?