Povratak u budućnost

Pomislio je da je bolestan jer se nije pomerao sa stabla na koje je postavljen još prvog dana.

Kralj je pozvao veterinare, vračeve, fitnes instruktore, lajfkoučeve, da vide šta je sa ptičurinom ali niko nije uspeo da natera sokola da se pomeri, a kamoli poleti.

Izdao je proglas u kojem je zatražio bilo čiju pomoć. Već sledećeg jutra, čim se probudio, otvorio je prozor i ugledao sokola kako leti iznad stabla u vrtu.

Naredio je da mu dovedu čoveka koji je to postigao. Doveli su mu nekog potpuno nepoznatog lika sa tvitera koji imaše jedva dvesta pratilaca. Kralj ga je upitao kako je uspeo da natera sokola da poleti. Ovaj mu je rekao:

– Nije bilo teško, Veličanstvo. Odrezao sam granu na kojoj je sedeo, a soko je tada shvatio da ima krila i počeo da leti.

Sada se više tačno ne sećam, ali mislim da je bila 96. ili 97. kada je većina nas shvatila da ima krila tek onda kada smo bili primorani da njima zamašemo. Imao sam nekih dvadesetak godina i nikakvu perspektivu u životu. Gle čuda, istorija se zaista ponavlja! Da stvar bude gora, danas imam četrdeset pet godina. Nebitno! Bili su to oni dani kada smo izlazili na terase, prozore, ulice i tačno u pola osam, kada je počinjao Dnevnik na RTS-u, stvarali najlepšu buku na svetu. Lupao sam kao Badi Rič o staru kevinu šerpu sa tufnama. Bio je to revolt svih nas prema propagandnoj Miloševićevoj mašineriji koja je, svojim škrgutavim zubima, mlela sve pred sobom.

Sećam se tih protesta, šetnji, ljudi sa brazdama na licu ali nekakvom neopisivom iskrom u očima, promrzlih nogu, cveća koje su studentkinje zabadale u puške policajaca u kordonu, dovedenih iz nekakvih vukojebina da prevaspitaju nas, razmažene beogradske protuve, koji smo zajedno sa ostatkom Srbije želeli da živimo kao sav normalan svet.

Pretprošle subote, čini mi se da sam ponovo video ljude koji su shvatili da imaju krila. Da znaju da lete. Osećao sam tu silnu energiju koja se probudila iz dvadesetogodišnjeg zimskog sna kako struji između nas okupljenih. I eto nas ponovo na ulicama jer nam je dosta linča, silovanja, nasilja i ovog, kako se beše zove… A da, Vučića!

Mnogi su se osećali nemoćno da nešto promene ali sada postaju svesni svoje snage, moći i bez straha, potpuno budni, svesno nezadovoljni životom, odbijaju da prihvate laži kojima nas truju poput Bordžija. Ovi protesti su jedna velika kolektivna terapija. Naš jedini izlaz iz vakuuma u kojem bitišemo. Oslobađanje pozitivne energije. Naravno da se tako nešto dešava na ulici, a gde bi drugo?

Sada sledi pitanje uštvi čije je pogonsko gorivo, sendvič sa podrigušom:

– Koliko te plaća Đilas? Potpuno generičko pitanje čiji je cilj relativizacija svake njihove nakaradnosti koju pokušavaju da sakriju i preokrenu u svoju korist. Kako to onom, kako-se-beše-zove, polazi za rukom da svoju glasačku telad ubedi da je sve što radi u interesu Srbije, a da smo svi mi kojima krče creva, izdajnici i strani plaćenici? Propaganda, a?

Kada smo kod iste, zaboravili smo sestrića Sigmunda Frojda, Edvarda Bernajsa, pravog oca propagande i manipulacije javnim mnjenjem. Mnogo pre Gebelsa je u praksi pokazao kako funkcioniše propaganda u miru. Sa svojom kancelarijom u NJujorku, propagandu je prekrstio u public relations i time preokrenuo svet u smeru u kojem je on želeo da se kreće. Kampanja koja ga je proslavila je „prodaja“ američkog doručka. Zapravo, slanine. Naravno da je uspeo u tome. Bilo je to početkom dvadesetog veka.

Mnogo pre Amerikanaca i bez ikakvih propagandnih trikova mi smo uveliko proždirali slaninu. Nije bilo potrebe da nam bilo ko „prodaje“ priču o tome. Šta nam se danas prodaje, ko će profitirati od svega u budućnosti i kako će izgledati život u Srbiji, saznaćemo ukoliko se neko ozbiljnije pozabavi kondenzatorom fluksa! Marti Mekflaj i Dok znaju zašto!