Priča koja se desila nikad

Ponekad osetim miris boja, vidim zvukove, jasno osetim ukus reči. Noć je sve češće ljubičasta i čujem zvezde kako glasno šušte. Možda sam pod stare dane postao sinesteta, a možda je to zbog toga što živim u Srbiji? Postoji naravno opcija i da sam potpuno odlepio ali „nije lepo da sam lud a da ja to ne znam“! Ljude vidim mutno kao nekakve prikaze čak i kad stavim jebene naočare sa onim smešnim ramom koji izgleda kao da sam ga maznuo kevi. Celu sliku vidim kao u iskrivljenom ogledalu. Ništa nije kao što izgleda! Trebalo je to mnogo ranije da shvatim. Sad je kasno! Mrzim te priče kako za sve ima vremena. To je jedino što nemamo. Vreme! Ono uporno radi protiv nas, mada ga mi ignorišemo živeći neku ličnu nepostojeću besmrtnost. I šta radimo sa tim vremenom? Trošimo ga na ljude koji to ne zaslužuju, mržnju, zavist, neprikidnu borbu za mrvice bajatog hleba, ostatke nečijih oglabotina, verujući da će uvek postojati sutra. E pa neće!

Svetina je glasno klicala svome vladaru, uzvikujući nekakve reči koje su im demoni sa kravatama usadili u te prazne ogromne glavudže. Što je najgore, svetina sa bukagijama na nogama i čeličnim okovratnicima verovala je da je njihovom tamničaru zaista stalo do njih. Uspeo je da ih ubedi kako je „on“ jedino moguće i logično rešenje, izlaz iz pandemonijuma kojim je lično gospodario.   Misli mi je prekinulo obraćanje jednog od kenjatora neke izborne liste koji je u dahu izgovarao reciklirane, odavno ispričane priče i zatrpavao zaslepljene pretplatnike Javnog servisa, gomilom odavno konstatovanih konstatacija. Ma samo da pređe cenzus i dočepa se bilo kakve, pa makar i neudobne fotelje. Odatle bi mogao da umnožava svoj, mašala kapital, skrivajući se iza zakona koje bi sada i on oblikovao prema sebi. Ni on se naravno nije otisnuo u politiku da bi se obogatio, već da bi pomogao nama, običnjacima! Cela ta ekipa parazita izgledala je groteskno. Što je najgore sedeo sam ispred televizora i slušao ta sranja. Trovalo me je samo njihovo postojanje.

Da li izbori menjaju išta? Da mogu nešto da promene verovatno bi ih zabranili – izgovorih to naglas otvarajući kesicu smrdljive hrane za mačke, dok mi se Biber uvijao oko nogu. Taj mali dupeuvlakač tačno je znao kada treba da mi se umiljava.

Zašto bi gomila alavih gnomova prepustila svoj teškom mukom oteti novac, ušuškan negde u sefovima na Kajmanskim ostrvima, Belizeu ili Panami i rasfućkala sve zbog nekakve demokratije, kada je ista odavno pokojna i smrdi na trulež.

Možda su zaista glupi ljudi srećni. Koga je korišćenje mozga učinilo srećnim? Kome je to kopanje po zarđalim cevima mentalne kanalizacije donelo dobro? Zajebite me tih lajfkouč sranja! Ako već želite te lajt pričice posle kojih ćete se osećati dobro, postoji jedna koja govori o upornosti. Lično, ne verujem u te gluposti. Svet je mesto u kome uspevaju štakori, bubašvabe i ostali paramecijumi.

Za vreme krize tridesetih godina jedan nezaposleni politički karikaturista tragajući za poslom obratio se jednom poznatom listu. Odmah su mu sasuli u lice da im nije potreban karikaturista. Negativan odgovor ga uopšte nije obeshrabrio već je sve prihvatio kao neki izazov iz koga je rešio da izađe kao pobednik. To će mu sada dati dodatnu snagu, veći podsticaj, više stvaralačkog napora.

Seo je, nacrtao jednu karikaturu i poslao je urednicima lista i tako svake božje nedelje. Crtao je i slao po jednu karikaturu. Posle pedeset i dve nedelje, odnosno pedeset i dve karikature, ovi se još uvek nisu oglašavali. Počeo je da gubi strpljenje i bilo kakvu nadu da će ikada dobiti potvrdan odgovor. Ali kao i svaka budala ni on se nije predavao. Makar ne još uvek.

Nacrtao je novu karikaturu koja je prikazivala visoku zgradu bez prozora i vrata na prvom spratu. Na toj karikaturi jedan čovek očajnički je trčao oko zgrade vičući: „Sigurno postoji neki put koji vodi unutra!“

Konačno je usledio dugoočekivani poziv iz redakcije. Glas sa druge strane žice, rekao je – Dođite, postali ste naš član. Predajemo se!

Eto još jedne priče koja se desila nikad.