Taman kad pomislim da više ništa ne može da me iznenadi, sledi demanti te bedne iluzije koju sam stvorio, kako bih što lakše podneo surovu realnost o kojoj zapravo ne znam ništa.
Šta je zapravo stvarnost i ko je kreira? Siguran sam da ste pomislili na Vučića! Ali sad ne pričam o njemu, pričam o globalnom posrnuću. Da li je prezasićenost informacijama uzrok našeg propadanja? Rizikujući da zazvučim kao šizofreni paranoik ili neki poludeli teoretičar zavera koji u sobi oblepljenoj fotografijama, babinim lastišom sa gaća, spaja određene tačke na zidu u pokušaju da dođe do nekakvih odgovora, smatram da iza ove projekcije koju nazivamo stvarnost, stoji sasvim druga paralelna stvarnost, nevidljiva i nepoznata nama običnim smrtnicima.
Da li nas te preskupe ali servirane informacije, koje halapljivo proždiremo svake sekunde čine pametnijim, informisanijim? Naravno da, ne! Zapravo sve je potpuno suprotno od onog što mislimo da jeste. Sve više osećamo zbunjenost i strah. Barem je kod mene tako.
U hrpi informacija koje se smenjuju brzinom Vesićevog preoravanja grada, informacijama skače vrednost i do nekoliko biliona, što dalje implicira, vrtoglavo šaltanje brojki na nečijem računu u tamo nekim bankama na Devičanskim ostrvima, Belizeu, Kostariki, Monaku, Sejšelima ili možda Panami i Portoriku, gde iza šaltera čeka Hezus sa nauljenom kosom, zlatnim zubom i široko rastegnutim osmehom u razdrljenoj havajskoj košulji, koju nije menjao još od dolaska konkvistadora.
Onako usput, ljudi gutaju očima gusto ispisane redove, misleći da konačno raspolažu istinom, koja se pred njih stavlja potpuno džaba, kao zrnevlje pred gradonačelnikove vrapce. Kad smo kod njega, ne videh ga dugo!? Gde je taj crtani junak?
Pre par godina u Americi uhapšena je grupa ukrajinskih hakera i tuce brokera koji su upadajući u kompove novinskih agencija specijalizovanih za poslovne vesti zaradili nešto više od sto miliona dolara! Kako to misliš, samo? Čitajući vesti pre njihovog objavljivanja, trgovali su tim istim informacijama na Volstritu gde i portiri nose Stjuart Hjuz odela. Šta vam rekoh malopre? Informacije su mama.
Kod nas doduše informacijama ne trguju kompanije. Možda! One su nekako kao i sve ostalo ovde, stavljene u službu politike, dok su političari lično, barem u Srbiji, somovi kapitalci sa pozamašnim kontom u vrlo verovatno istim bankama.
Zbog čega je bitno da svake proklete sekunde znamo svaku, ali baš svaku vest pa čak i onu koja nas se ne dotiče ni na jedan način? Da li tako stvaramo privid nekakve superironosti nad onima koji nisu tako napunjeni bespotrebnim informacijama poput nas? Da li bi se bez tih nametnutih saznanja kontinuum urušio a svet kakav poznajemo, nestao?
Kako razlikujete prave vesti od lažnih? Da li se rukovodite sistemom – Dok ostali lažu, ovi „moji“ govore istinu!
Da li tople ljudske priče zaista postoje ili su i one fabrikovane u onim istim laboratorijama gde sve vesti nastaju veštačkom oplodnjom, na koje kasnije nabasamo „sasvim slučajno“? Ekvilibrijum kao ključ uspeha manipulisanja ljudima i njihovim emocijama, umom, načinom razmišljanja, ponašanjem i reakcijama. Izvinjavam se! Samo glasno razmišljam, dok onako znojav čekam u redu, pušim Kohibu, noseći u jednoj ruci crnu aktovku sa lisicama na rukama i bilion dolara za dubinsko pranje, a drugom ubijam komarca koji mi sisa krv direktno iz vratne žile.
– Ola Hezus! Ke pasa!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
