Riknula boranija

Svaki dan donosi novo iščuđavanje, sablažnjavanje nad već preživljenim, prežvakanim i svarenim sranjem koje gutamo godinama, više i ne osećajući njegov opor ukus, niti mrzak miris koji se uvukao u svaku našu poru. Ne bih da grešim dušu. Uredno koristimo pribor za obedovanje i platnene salvete, kako bi obrisali ostatke poganog obroka sa štrokavih usta. Lepše je sa kulturom, naravno! Odavno smo digli ruke od sebe, izgubili i to malo dostojanstva koje smo imali ili smo se samo pretvarali da ga imamo.

Pokušavajući da izdvojim neku posebnu društveno-političku anomaliju kako bih napisao kolumnu, a kako drugačije nego pred sam gong, našao sam se u problemu. Sve je otišlo dođavola. Šta da izdvojim? Sedamdeset i pet hiljada ljudi koje se prijavilo za „Zadrugu“ tri, četiri ili je-be-no peto izdanje ili možda šezdeset i tri hiljade đaka prvaka koji su istog dana seli u klupe. Bilans. Svake godine imamo dve hiljade đaka prvaka manje. Ali je zato broj kretena u porastu. Šta vam to govori? Deluje li vam obećavajuće naše mentalno stanje ili sam ja samo mračan i širim defetizam? Okej, neka bude da je ovo drugo u pitanju.

Možda ste i u pravu. Mračan sam. Ne vidim drvo od posečenih šuma, Vesićevih betonskih blokova, spomenik knezu Mihailu od ogoljenog Trga republike, Vučića od Perhana, Kolarčevu od kaldrme kupljene preko Binga čiji je brat, baj d vej, još uvek u zatvoru. Za one neupućene, Bing je lik iz Alan Forda. Ako ga niste čitali, nema veze, sad ga živite, a siguran sam da nekog Binga i lično poznajte.

Motam duvan svojim odvratnim požutelim prstima i pitam se ima li života nakon Vučića? Bože-me-prosti, šta to pričam?

Htedoh da priupitam da li je svuda ovako dobro ili pak kada konačno dotaknemo dugu sledi vrtoglav pad unazad pa opet sve ispočetka. Nije da se nekim većim civilizacijama nije događalo da kad dotaknu, naizgled nedostižne visine napretka, nešto kasnije nestanu u bezdanu postanja, brzinom našeg trenutnog propadanja. Možda nam se događa isto ili smo odavno pokojni samo to još uvek ne znamo. Možda delimo istu sudbinu kao Anasazi, Olmeci, Mikenska civilizacija ili možda Nabatejci, civilizacija koje je iščezla kao i prethodne tri, inače savez nomadskih plemena severozapadne Arabije, poznatije kao graditelje legendarnog grada Petre. Ti isti Nabatejci su važili još u četvrtom veku pre nove ere za značajnu ekonomsku i političku silu i za razliku od drugih kultura tog vremena, nisu držali robove. Bili su poznati po odličnom sistemu navodnjavanja, koji se danas izučava na Univerzitetu u Jerusalimu, a kako se osnovano sumnja, nisu imali naprednjake.

Istraga je u toku! Shvatio sam grešku. Bilo kakva sličnost sa Nabatejcima je sasvim slučajna. Mi još uvek nismo dostigli zadovoljavajuću i značajnu političku i ekonomsku moć. Šta, a jesmo? Kako sam mogao da zaboravim Zlatno doba i Dačićev urođeni smisao za diplomatiju i šarmantnost jednog Pušmipulija? Za razliku od Nabatejaca mi gajimo i negujemo robove, a robovi, to smo svi mi. Eto male trivije ukoliko niste provalili teške željezne bukagije koje vucarate sa sobom.

Možemo li naterati čoveka iz mase, zadovoljnog nemaštinom iz svog habitata da se trgne iz baškarenja u sopstvenoj lenjosti i nezainteresovanosti za vlastiti život? Ne verujem, jer njega u tom stanju održavaju hlebom i igrama. Strahom od novog rata, gladi, nevremenu koje dolazi iz pravca Zagreba, razgraničenjem, povampirenim hiper nacionalizmom i drugim distrakcijama. Svi oni koji ne vole tenk, koji ne podržavaju Vučićevu politiku “ mi njima da damo sve oni nama nešto“ su drugosrbijanci, izdajnici, strani plaćenici i mrze Srbiju! To je bar jasno kao izborni zakon i postavljanje plagijatora na čelo radne grupe za saradnju sa OEBS-om! A ja, ja ne brinem. Pa nije Vučić tamo neka tamo „sirotinja“ da se bakće sa sitnom boranijom kao što sam ja. On je uglavnom ljušti.