Sasvim predivan košmar

Postao sam navučen na informacije koje nam redovno serviraju zarad nekog, jebemliga, višeg cilja koje mi obični smrtnici ne možemo da pojmimo. Televiziju izbegavam odavno i osim serija, ništa drugo ni ne gledam. Sav taj svakodnevni badikaunt previše je stresan za mene i uostalom, kakve su ovo jebene vesti?

Da li čitam odlomke iz Orvelove 84’e ili Hakslijevog Vrlog novog sveta. Smrtonosni virus! Zaraženi! Mrtvi! Policijski čas! Zatvorene granice! Kolaps zdravstva! Totalna histerija radi uspostavljanja totalne kontrole nad nama, zombijima! Htedoh reći, preživelima?

Bojim se sebe i svojih misli. Da li mogu da ih pročitaju? Možda su već sada u mojoj glavi!?

To ne bi bilo dobro. Puno je tu psovki, pominjanja majki, vrhovnog komandanta i još koječega. Da li je ovo kraj civilizacije i sveta kakvog se sećamo? Da li će u nekoj budućnosti ikada više postojati deca koja će se igrati klikera, žmurke, ledenog čike, tapkati sličice fudbalera ili bezbrižno trčkarati u obližnjem parkiću sa rukama prljavim od blata i licima umazanim od čokolade?

Ne bih da širim defetizam.

I onako je zabranjeno, unosi paniku, a za tako nešto postoji i predviđena kazna. Paniku unosi sve što nisu izgovorili lično oni. Pokušavam da se prilagodim ovakvom životu ali mi na žalost nešto ne ide. Kad god zatvorim oči, vidim blisku budućnost i sebe kako se šunjam za vreme policijskog časa, pripijen uz betonske zidove oronulih sivih zgradurina. Ulice su puste, tek poneko svetlo u nekoj od zgrada sa druge strane, obasjava ispucali asfalt.

„Nekad je tu bio grad, sada je pustinja“, pročitah na nekom zidu.

U daljini čujem helikoptere „Snaga reda“ u potrazi za nekolicinom begunaca iz karantina! Snopovi svetla se ukrštaju i plešu po pustim ulicama.

Bežim od „Istrebljivača“ kroz crnu noć pokušavajući da se dočepam šoljice prekopotrebnog kapućina, koji povremeno nabavljam na crnom tržištu u zabranjeom delu grada. Jeste da košta čitavo bogastvo ali se ne isplati! Litar asepsola ili čitava rolna dvoslojnog toilet papira. Meso nisam okusio još odavno!

Više se ni ne sećam njegovog ukusa. Jedem isključivo ono što uberem i spavam u napuštenom televizijskom studiju, gde se do pre neku godinu snimao popularni rijaliti program „Eutanazija“. Svaki zaraženi takmičar imao je priliku jednom mesečno da osvoji bekstvo sa ovoga sveta, bezbolno i dostojanstveno kao čovek.

Da bi osvojio nagradu morao je da se probije sa jednog kraja grada na drugi, dok bi mu za petama bili lovci, izgladnele čivave, penzioneri kojima su pisane kazne od stopedeset hiljada i naravno zaraženi bez maski. Zbog totalnog blokauta i izvoza električne energije ali i ukidanja društveih mreža na Krletov zahtev i interneta uopšte, taj šou je prestao da postoji, dok su takmičari pušteni da slobodno lutaju kontaminiranom zonom, gde su na žalost umrli potpuno prirodnom smrću.

Uz pomoć agregata koji je lično Vrhovni komandant nabavio tako što je zajebao Nemce, ne pitajte kako, to je državna tajna, jedino što si mogao da pogledaš na televiziji bile su emisije rekordne gledanosti. „24 minuta sa Đukom“, „Izgubljeni“ sa Zagorkom Dolovac, „Među nama“ sa Anom Brnabić, „Tvit hit sa Nebojšom Krstićem“, „Zdravi sa doktorom Nestorovićem“ i naravno, Dnevnik, koji je uređivao lično predsednik.

Otvorio sam oči i shvatio da je počeo policijski čas. Ispred moje zgrade uhapšen je penzioner koji se zatekao na ulici i pored zabrane kretanja.

Predsednik se upravo obraćao narodu na jednoj od deset konferencija za medije, koje je održao tog istog dana, gde je obaveštavao o broju zaraženih virusom, uveravajući narod da će hrane biti dovoljno za sve i da nema mesta panici I potrebe za stvaranjem zaliha.

Sad već moram da idem, izgleda da je u apoteci, par ulica od moje, stigao asepsol. Bogu hvala pa su sve ove crne slike bile samo plod moje mašte.