Strah od letenja

Genetskim modifikovanjem uspeli su da im izmene njuh do te mere, da su mačke konačno prestale da uteruju strah u kosti miševima. Znači, ipak je moguće pobediti strah čak iako ste samo miš. Potrebno je pre toga ili izgubiti njuh ili ugasiti televizor sa koga se ofucani papudžijski mačor samoprojektuje dvadeset četiri časa dnevno, lickajući svoje nakostrešeno krzno i ispuštajući nesnosne zvukove pred februarsko parenje.

Nastavih da ribam ringlu ukorelu od pokipele kafe i razmišljam o putu sa kojeg sam se vratio pre tačno nedelju dana. Svaki put na koji kreneš, uvek te promeni makar malo. Sa još uvek otvorenim ranama krenuo sam u susret izbavljenju koje sam očekivao da će mi doneti ovo prekopotrebno kretanje. Bilo je to nadasve, jedno malo bekstvo od sivila i tamne materije kojom smo opkoljeni. Ne vredi, gde god da se sakrijete ili odete, tamna sila vas vuče i doziva nazad. Još uvek čujem njen sablasan zov.

Kako ne bih mislio na letenje, listao sam naslove iz novina. Odustao sam u startu od gusto zbijenih redaka, jer ne mogu da ih razaznam. Naočare sam spakovao, a kako drugačije, nego na samo dno kofera, negde duboko ispod hrpe stvari koje sam pokupovao samo zato jer su bile jeftine. Naravno da mi nisu bile potrebne. Nikad nisam znao da procenim šta je bitno a šta nije. Kako sa stvarima, tako i sa životom. Pola svog života protraćio sam na nevažne stvari. Pogrešne ljude, koje sam želeo da impresioniram. Ovu drugu polovinu još uvek uspešno traćim.

Vratio sam se dva dana ranije nego sam predvideo. Čim sam začuo škripu avionskih točkova kako paraju beogradsku pistu, tek tada su počeli da deluju svi oni lekovi kojima sam se nakljukao, kako bih ublažio strah od letenja. Iskren da budem, moj najveći strah je da ću ostati zauvek ovde. Zaglavljen u međuprostoru, između jave i sna. Života i smrti. Plašim se da ću ostati u državi koja proždire svu svoju decu.

Okej! Sve je to lepo, Švajcarska, Alpi, najčistiji vazduh na svetu od koga ti se vrti u glavi kao posle prve jutarnje cigarete, sirevi sa rupama, bezbroj vrsta čokolada, uređen demokratski sistem ustanovljen neke tamo davne 1200. godine. Satovi sa kukavicama, hiljadu pet stotina jezera, putevi koji izgledaju kao glazura od čokolade…. Ali, da li su iskorenili siromaštvo kao mi? – upitah naglas samog sebe, ni sam ne verujući u to šta sam izgovorio. Rekla premijerka, majke mi!

I ko kaže da Švajcarska nikad nije ratovala? Koliko juče, tačnije, 1515. godine, Švajcarsku je zahvatio poslednji rat ali ko ih pita kako im je! Čuvena bitka između Francuza i Švajcaraca dogodila se kod Marignana u zadnjoj fazi Rata svete lige. Pretpostavljam da su se sukobili verbalno. Mirni i pitomi Švajcarci mi se nikako ne uklapaju u profil surovih ratnika sa lančićima napravljenim od ušiju žrtava, dok ogrnuti medveđom kožom, crvenim džepnim perorezima, bockaju Makronove pra-pra-pretke.

Danas u toj Švajcarskoj primenjuju direktnu demokratiju i ovo je jedina zemlja na svetu sa ovakvim sistemom upravljanja, koji građanima daje više moći od predstavničke demokratije. Ako građanin može da prikupi 50.000 potpisa protiv zakona koji donese Parlament, u roku od sto dana od donošenja zakona, na taj način stavlja veto na njegovo usvajanje. Pa kako se onda bogate političari, ministri, njihova uža i šira rodbina, njihove švalerke, šurnjaje, zaove, jetrve, sestričine, kumovi, staramajke, strane kompanije iza kojih stoje zapravo oni sami i ostali paraziti?

U truloj državi Švajcarskoj, nezaposlenima se plaća naknada dve godine, s tim da imaju pravo na – plaćeni godišnji odmor, uključujući i prevoz i smeštaj! Znam! DŽaba im sve kada nemaju dušu i ne znaju da se vesele!? Svoju decu od malih nogu teraju da budu samostalna i nezavisna. Ponekad njihovi klinci provode noći u šumi, spavajući na zemlji kako bi naučili da žive u skladu sa prirodom. Eto! Svako može da bude roditelj!

Jedina stvar koja može da ih iznervira je kada im Srbin poput mene, na svaki njihov pokušaj da objasne kako izgleda život u Švajcarskoj, kaže – Pa to je isto kao kod nas! Naravno da sam pričao koješta. Šta mi drugo preostaje nego da se pravim pametan i palamudim?