Ulični hodač

Očekujem konvoje autobusa pristiglih iz kojekakvih vukojebina, punih ljudi koji su zbog pet litara mleka, kilo kajmaka, parčeta kozjeg sira, svinjske kožure ili neke bedne crkavice, pristali da budu samo broj. Usput žurim kući kako bih napisao tekst koji moram da predam, tačno u podne. Naravno da sam slagao. Samo sam želeo da sve izgleda kao u vesternima ali nije tako, imam fore čak do dva. Deo ovog teksta pisao sam u kolima, čekajući zeleno svetlo na semaforu, zaglavljen u gužvi na uglu Kondine i Svetogorske. Ne pitajte me kako sam tu završio.

Koliko juče, već smo zaboravili na ubistvo čoveka zbog koga smo šetali dan pre, jer juče, to je davna prošlost u Srbiji. Negativno ili pozitivno, fokusirani smo na dolazak prepariranog Putina. Unapred se izvinjavam rusofilima i svima onima koji masturbiraju na boršč, moskvič i babuške. Šta da radim, nikad se nisam ložio na te Ruse. To je verovatno zato što sam strani plaćenik ili možda radim za Ciju!? Sad isecite ovaj sarkastični deo i eto vam naslova za „njegove“ propagandne pamflete koje neki nazivaju novinama.

Koliko prekjuče, nepregledna reka ljudi koračala je preoranim beogradskim ulicama pognutih glava, držeći u rukama zapaljene sveće ili mobilne telefone sa uključenim svetlima. I gle čuda! Niko od tih ljudi tamo nije bio tu zato što je ucenjen, zastrašen, potkupljen. Svaki taj ulični hodač došao je svojevoljno i baš svaki se nalazio u koloni samo zbog Olivera Ivanovića. Tišina je odjekivala svuda unaokolo. Nije bilo transparenata, niti se čula muzika. Par sati pre toga, predsednik svih svojih glasača, zapalio je sveću za dušu Olivera Ivanovića u Hramu Svetog Save, a da… i prekrstio se. Ako baš želite da zalazimo u detalje, to isto učinili su i premijerka Ana Brnabić, Marko Đurić i jedno od mnogobrojnih naličja Aleksandra Vulina…

Prošla je čitava jedna godina od kada je ubijen! Čovek. Otac. To je sasvim dovoljno reći. Zar je potrebno više? Već godinu dana ne znamo ko su ubice i nalogodavci ovog političkog ubistva! Zašto? Zato što ljudski život u Srbiji, danas ne vredi ni pišljiva boba!

Policija je prosuta po celom gradu. Nisam ni znao da ih ima toliko. Ništa nije prepušteno slučaju. To nikako nije sasvim običan dan, to je dan kada će Putin reći, a kako drugačije, nego nešto istorijski, epohalno. Na kraju krajeva, ipak se mi ložimo na te Ruske bajke.

Onaj, kako-se-beše-zove, obožava da demonstrira silu i uvek je spreman da izmeri čiji je veći. Ne znam zašto me to čudi!? Odavno sam upoznat sa perverznim makijavelizmom koji teče njegovim venama?

Ovaj put svoj topli mlaz usmerio je ka građanima koji nisu glasali za njega. Na sve one koji njegovo ime ne pominju sa strahopoštovanjem. Čitava ova ujdurma usmerena je ka onima koji nisu zadovoljni životom u Srbiji, onima koji nemaju dovoljno novca da kupe lekove, da se prehrane, na one obespravljene i na sve one koji subotom mirno šetaju pokazujući mu šta misle o njemu i njegovoj politici. I ja sam jedan od njih!

Naposletku, posmatrajući cirkus koje redovno prave ali bukvalno od svega, zaboravili smo da živimo sopstvene živote koje posmatramo nekako sa strane, kao da imamo neki rezervni život. Kao da ovaj sada ne pripada nama. Što pre se trgnemo iz ovog košmara i počnemo da živimo život, to ćemo pre shvatiti svu njihovu nebitnost. Sutra nije obećano nikome! Često to ponavljam u poslednje vreme. Verujte mi na reč, znam o čemu pričam.

Još uvek ležim na smrdljivom podu natopljenim znojem i krvlju, nokautiran i jedva svestan, pokušavajući da se domognem konopca i pridignem. Negde u daljini, sasvim mutno, čujem odbrojavanje…Ako uspem da ustanem, život će i dalje nastaviti da me udara svom svojom snagom i žestinom. Umorio sam se od udaraca, tih podlih niskih udaraca…Znam da me u sasvim drugom kraju ringa, vreba život, razmetljivo se šetajući sa podignutim rukama, čekajući momenat kada ću se pridići, pa da me zauvek dokrajči…Na kraju ću se ipak ustati, iskeziti mu se u lice i reći mu: – Udaraš kao dvanaestogodišnja devojčica!