Živeti kao sav normalan svet

Postoji taj jedan, ne tako skriveni aksiom iza Čarlsovog života, koji je on živeo svojim čitavim bićem: Zabole me!

Godinama su njegova pisanija odbacivali svi časopisi, novine, žurnali, izdavači, kojima je pokušavao da ih uvali. Sam neuspeh ga je gurao sve više u alkohol, dok bi okružen vinskim mušicama obilazio musave kafane i oko sebe širio neopisivu depresiju kojoj je bio sklon. Taj njegov stav pretočen u „Zabole me“, kad pogledaš, nije tako loš ako želiš nešto da postigneš u ovoj zemlji seljaka na brdovitom betonu. Upinjati se da nešto postigneš pošto-poto, sigurno će rezultirati neuspehom.

Previše je ovde lakovanih cipela koje će te spoticati, previše je ovde zabadača noževa u leđa, krvopija, beskičmenjaka i kojekakvih dupeuvlakača. Svaki iole pristojan čovek ovde crveni od sramote, upravo zbog onoga zbog čega bi drugi trebali da osećaju stid i sram. Naravno da su te vrline nestale. Iščezle. Ovo je vreme ljudi punih samopouzdanja, mesnatih obraza, nabreklih udova, koji gledaju samo napred dok gaze preko mrtvih. Naprednoj kliki su sram i stid odstranjeni hirurškim putem još dok su bili mali radikali. Neki drugi su imali tu sreću da se rode bez tog „balasta“ koji unazađuje i smeta ukoliko želite da krupnim koracima koračate okomito ili se gramzivo dočepate bilo kakve moći ili uspeha! Kažu mudriji da je uspeh vrlo relativna stvar. Postoje i jednostavnije formule koje vas mogu vinuti u nebesa. Naravno da mislim na člansku kartu bratije.

Ukoliko ne uspem, jednostavno će me okriviti da nisam unosio dovoljne količine krmenadli i rozbratni u organizam. Za moj neuspeh kriviće zelenu salatu, „onu tamo njegovu ženturaču“, nesavitljivu kičmu, višak digniteta, neprilagodljivost, nerazumevanje sadašnjih pravila koja poštuju svi oni koji žele da se izbore za komadiće mesa koji ispadaju iz razjapljenih čeljusti onih koji su, koliko juče, nosili drugima gajbice sa pivom. Svojim trulim zadahom i zakržljalim zubima ujedali su sve oko sebe šireći gangrenu koja je na kraju zatrovala svakog od nas.

Dugo sam razmišljao o svojim prvim rečima kojima bih počeo ovaj tekst. Šta me to sprečava da uživam u zabludama i živim kao „sav normalan svet“? Da li je sve trebalo da upakujem i ispričam kroz prikriveni humor, satiru, kako bi svetina sve to lakše progutala ili je dovoljan cinizam od koga sam oboleo zahvaljujući pređenoj kilometraži? Da li je trebalo da prve rečenice sadrže kritiku vlasti koja nas polako, jednog po jednog, ispraća iz zemlje koja je nekada davno bila i država? Možda sam trebao da pomenem slobodu govora, medijske slobode, izbacivanje Trifunovićeve predstave, pritiske na karikaturiste, bugarske proteste zbog poskupljenja goriva, neulazak Kosova u Interpol, egzodus doktora, hrabre meštane iz Rakite, razgraničenje, Vučićeve facijalise kojima prikriva neobuzdan bes i gađenje prema sopstvenom narodu!?

Imam tu neku bezveznu naviku da čim otvorim oči, uključim televizor i onako krmeljav slušam televizor iz kreveta. Jutros sam ponovo zakačio Vučićevo obraćanje naciji. U stvari, to ne možete da izbegnete čak i da želite. Možete isključiti televizor ali on će se i dalje čuti. I, ovog jutra primetih da je žrtvovan zdrav razum u čast Bogova napretka. Svakog jutra žrtvujemo po jednu stvar koja nas dehumanizuje, koja nas pretvara u ljudske olupine, isprazne kutije koje svakoga dana iznova i iznova ostaju bez svega onoga što nas razlikuje od njih.

Eto šta me sprečava da budem srećan, dok se drugi valjaju u blatu i radosno kikoću. To sam ja! Sam sebi sam najveći neprijatelj. Mrzim što sve primećujem! Zašto nisam u stanju da gutam sve što mi se servira i da pritom budem zahvalan na tome? Šta to nije u redu sa mnom?