Antireč

Ali se u političkom životu današnje Srbije, antireč, izgleda, ne samo toleriše, nego i brižno gaji. Dokaze za ovu tvrdnju ne moramo tražiti. Sami se nude. Što se antirečju odevaju političke opcije kojima je ona dugogodišnji zaštitni znak, ni po jada. Zabrinjava, međutim, što nju počinje da grli i stranka kojoj to nije svojstveno ni po političkom programu, ni po stranačkoj tradiciji, ni po govorničkom umeću svojih vođa. Čini se da se antireč ušunjava u dom Demokratske stranke kao tupava, nevaspitana i nemoralna palanačka sluškinjica, snažno dekolteisana i kratke suknje, rešena da brzo postane velegradska gospođa i to ostane zauvek.

Poslednja dobra prilika za pokazivanje nagote antireči bila je obeležavanje godišnjice streljanja Zorana Đinđića, državnika Srbije i lidera demokrata. (Ima li bolje prilike za nasrtljivu sramotu od tužnih povoda?) Ono što se tim povodom dogodilo na otvaranju izložbe o životu Đinđića u Nišu, a što je danima poslastica zdravorazumske publike u Srbiji, garnirano sa obraćanjem povodom govorničkog takmičenja „Zoranu u čast“, niške „koordinatorke za besedništvo“ i „oštroumnom“ izjavom simpatične plavuše o razlozima ulaska u DS, in flagranti je dokaz za zebnju o kojoj govorim.

Na otvaranju izložbe u Nišu, tamošnji demokratski omladinci tako su pred kamerama govorili Zoranove misli, da bi se pokojni premijer, da je rečene misli mogao čuti, prevrnuo u grobu. Jedan mladi junoša, dohvativši se samouvereno mikrofona, jedva je uz pomoć cedulje uspeo da sastavi 24 reči jedne premijerove poruke. Zadatak partijske mu drugarice, u čast pokojnog premijera odevene kao za vašar u Vrežini, bio je teži. Imala je da kaže 33 reči: „Da smo, svako u svom okruženju, ispravljali ono što je pogrešno i pogrešne ljude zaustavljali u njihovom putu, da smo ih sprečavali da čine pogrešne stvari, ne bi se te pogrešne stvari dešavale.“ Dva puta je pokušala. Uspeh u drugom pokušaju tako ju je nadahnuo da se prućila po podu galerije, upisavši se u red konkludentnih govornika i na svom primeru egzaktno dokazavši tačnost Zoranovih reči. Obraćanje „koordinatorke za besedništvo“ Niškog odbora DS povodom takmičenja „Zoranu u čast“ bilo je tako nadahnuto, da ju je jedino trebalo pitati iz koje je večernje škole i kad ima popravni iz srpskog.

Posebna govornička poslastica je izjava simpatične plavuše o razlozima ulaska u DS: „Zato što je on (presednik Tadić, prim. DM) održao svoja obećanja i zato što program njegove stranke najviše je u skladu s onim što je potrebno Srbiji u ovome trenutku…“, korektno naučena i samouvereno kazana do pitanja novinara koja su to obećanja, kad je dala „logičan“ odgovor: „Pa, održao je, održao je obećanje da… pa, održao je sva obećanja, znači, koja je…“.

O čemu navedeni primeri govore. Oni ne govore toliko o netalentovanosti ovih političkih junoša, ni tako mnogo o njihovoj transparentnoj neobrazovanosti, koliko o njihovoj bezmernoj drčnosti i hohštaplerskom naumu da bez truda, bez nauke, bez muke, na ćilimu papagajske partijske „doslednosti“ doguraju sebe do nečega krupnog što im krajnje ne pripada. I govore o navici partijske nomenklature da, u svom interesu, proizvede što veći broj papagajskih bolida, izdresiranih da kažu (samo i jedva) zadato i naučeno i da hitro dignu ruku kad im se namigne.

Ovakvih mladih junoša, koji služe „na slavu stranke i čest Otačastvu“ (što kaže Pašić), sada, izgleda, najviše ima u Demokratskoj stranci, jer je najveća i na vlasti je. Ali to nije specijalitet ni demokrata ni ovog vremena. Setimo se samo Saveza socijalističke omladine. I pogledajmo junoše u drugim, partijama na vlasti ili opozicionim. Čast izuzecima, ama gotovo svi kao da su proizvedeni u SARTIDu, izliveni u istom kalupu.

Znajući kakav je govornik bio Ljuba Davidović, kakav je mislilac bio Grol, kakav je debater profesor Mićunović, koliko je on sam u rečitosti napredovao, Đinđić, siguran sam, takvim sledbenicima ne bi bio sklon. I mislim da bi uradio sledeće. Ovo četvoro i mnoge druge omladince okupio bi na prijateljsko ćaskanje, pozvao bi kamere i pred kamerama im rekao: „Lepo je što podržavate DS, ali idite prvo u škole, obrazujte se; idite u fabrike, radite! Pa, dođite kad postanete ljudi!“

Ne znam šta će povodom govorničke blamaže svojih omladinaca da uradi predsednik DS Boris Tadić. Ali valjalo bi da uradi nešto. Jer ovi, što se tako bez blama sramote, jednog dana biće dovoljna većina da dignu ruku i kažu kako im se predsednik ne sviđa jer je „mnogo, brate, mudar i slatkorečiv“. Tada ćemo neminovno dospeti u ono Andrićevo vreme „kad mudri zaćute, budale progovore, a fukara se nauživa“.