Aprilski rat

Aprilskom suočavanju s čeličnim alama razgoropađenog Hitlera prethodile su „spontane“ dvadesetsedmomartovske demonstracije i još „spontaniji“ puč, kad je srpska vojno-politička elita, na mig Čerčila i uz svesrdnu pomoć MI5, donela odluku da gunj i opanak, solidaran sa Englezima, stavi glavu na panj. Istorija je pokazala da se Engleska mogla odbraniti i bez Srba, ali je, jelte, bitno da smo „pronašli svoju dušu“ i stali uz antifašističku koaliciju. Cena – sitnica. Razbijanje Jugoslavije (preplaćen san Karađorđevića i nacionalromantičara) u paramparčad, otvoren put za građanski rat, genocid nad Srbima u Hrvatskoj, Bosni, na Kosmetu, milion i po mrtvih srpskih glava i višedecenijski komunistički eksperiment, čije rezultate i dan-danas uspešno baštinimo.

Rat je počeo simbolično, šestoaprilskim rušenjem Beograda. Tačan broj žrtava terorističkog bombardovanja prestonice nikad nije utvrđen, a procene se kreću od 2200 do 4000 stradalih, uz neprocenjivu materijalnu štetu. Potpuno je srušeno 714, teže oštećeno gotovo 1200, delimično 7000 zgrada. Gađane su gusto naseljene četvrti (Dorćol je gotovo sravnjen sa zemljom), bolnice, škole, Učiteljski dom, Kalenić pijaca, Železnička stanica, Glavna pošta, Stari dvor… U porti Voznesenske crkve pobijeno je nekoliko stotina, a više stotina građana je stradalo i u direktnom pogotku skloništa u Karađorđevom parku. Potpuno je uništena Narodna biblioteka na Kosančićevom vencu, podignuta 1832. godine (jedina nacionalna biblioteka namerno sravnjena sa zemljom u Drugom svetskom ratu). Uništen je ceo fond – preko 300.000 knjiga, uključiv srednjovekovne spise neprocenjive vrednosti, zbirke turskih rukopisa, više od 200 starih štampanih knjiga od 15. do 17. veka, stare mape, gravire, umetničke slike i novine, kao i sve knjige štampane u Srbiji i susednim zemljama od 1832. godine. U jednom danu stradala je viševekovna duhovna tekovina ovog naroda. Ali, bitno je da smo „našli svoju dušu“.

Aprilski rat trajao je dvanaest dana, pa smo kapitulirali. Dobro smo i izdržali kakva je bila država. (Pred naletom nacističke sile neuporedivo snažnija Francuska jedva je izdržala šest nedelja.) Ne mala herojstva u dvanaestodnevnom ratu ostala su u senci docnije „narodnooslobodilačke epopeje“. Ko se još seća dva generala Majstorovića (jedan branio Kragujevac i silno namučio Nemce, drugi branio Užice gotovo do poslednjeg vojnika), ko pamti izginuće 60. konjičkog puka u pokušaju da od Nemaca povrati Šabac, ko se seća dva voda masakriranih Čarapana na Neškovom visu više Pirota, koji su puškama i bombama pola dana zadržavali kolonu tenkova, ko pamti hrabre mornare Spasića i Mašeru, pilota Žunića, onolike neznane vojnike koji su grudima izlazili pred smrtonosni čelik? One koji nisu učestvovali u puču, nisu vikali „Bolje rat nego pakt!“, nisu bili komunisti, ni ravnogorci, koji nisu imali pojma šta ih je zadesilo, a iz tog neimanja pojma dali ljudski maksimum. Držanje podalje od politike, a muško istrajavanje kad „dođe maca na vratanca“ u ovoj zemlji nikad nisu bili preterano „in“.

Na sedamdesetu godišnjicu Aprilskog rata svi „sateliti“ nekadašnjeg Trojnog pakta opet su uspeli da se nađu na „pravoj“ strani. Mi, pak, kao i onda, „tražimo svoju dušu“, gotovi da se opet žrtvujemo za neko daleko sunce, busajući se u antifašistička prsa, iako smo redovno u ćošku svetskih tribina o godišnjicama pobede nad fašizmom. Što li?

Aprilski rat je dovoljan, vrlo naravoučitelan primer za beskrajno smutnoe vremja. U datim istorijskim prilikama Otadžbina nam je bila rasturena a prestonica razorena na pravdi Boga. No, neka ne zamere letopisci koji veruju u povesnu predestinaciju. Svaka godišnjica od 6. aprila 1941. bila je i ostaće prilika da se zapitamo šta smo mi učinili da nam se takav nacionalni rasap ne dogodi. Odgovor na to pitanje na sebi svojstven, otmen način dali su nam Nemci, vraćanjem 796 srpskih knjiga koje su oteli, ali sačuvali pa vratili, a mi ni znali nismo da postoje. Koje bi, da su u Srbiji ostale, možda bile spaljene već u savezničkom bombardovanju aprila 1944. godine. Taj gest mnogo je više od izvinjenja, od pružene ruke pomirenja, što velike nacije i čini velikima. On je poziv na ozbiljnost malom i, u pogledu brige o sebi, još uvek nezrelom narodu.

Bežeći pred Nemcima aprila 1941, kralj Petar II je sa sobom iz Dvora poneo i desnicu Svetog Jovana Krstitelja, česticu Časnog krsta i ikonu Presvete Bogorodice. Žureći ka Kairu, putem se rasterećivao tereta, te su ove relikvije ostale u Manastiru Ostrog. Sada su na Cetinju. Šta bi bilo da je kralj zaboravio relikvije? Verovatno bi ih našli Nemci i poneli sa sobom u Nemačku. Da li bi ih vratili? Sigurno bi.