U moj su Pirot Nemci, pričao mi deda, ušli oko podneva 8. aprila 1941. Njihovo paradno ušetavanje u prepuštenu varoš on i drugovi (rezervisti) gledali su sa Sarlaha, brda s kojeg se Pirot vidi kao na dlanu. Kolona tenkova i bornih kola milela je oprezno, skoro bogobojažljivo, glavnom varoškom ulicom – legendarnim „Via militaris“ putem (Vojni put koji je još za vakta Rimljana spajao Rim s Carigradom). Pre nego što je Vozarski eskadron 3. puka primio naredbu „Povlači se!“ i strugnuo ka Sopotu i Beloj Palanci, deda i drugovi uspeli su da vide – Nemci su došli do centra varoši i stali. Kasnije istorijske knjige indžijele zabeležiće da su 8. aprila 1941. Nemci ušli u Pirot i tog dana na Nišavskom pravcu više nisu napredovali. Ostvarili svoj ratni plan za taj dan, pa zastali da predahnu.
Baka Dobrila, moja stara rođaka, meni – dokonom i ljubopitljivom detetu, trideset i kusur godina kasnije klela se da je baš tog 8. aprila posle podne jedan nemački vojnik (okupator već) ušao u dvorište njene kuće, pokucao na vrata i učtivo kazao „Guten Tag!“. Tražio je „Brot und Milch“, primičući levu ruku ustima kao da jede, a držeći u desnoj dojčmarke, spreman da plati. Dobrila mu je iznela svu hranu koja se u kući zatekla. Ni na kraj pameti joj nije padalo da „tarifira uslugu“. Nemac je rekao „Danke“, ostavio dojčmarke na simsu prozora i otišao. Princip je princip.
Otad je prošlo sedamdeset godina. Pretrajali smo Scile i Haribde, munje i gromove, dočekali, vala i da ovog aprila, prema informacijama kojima nas hrane (slobodni) mediji, naša vlast (po ko zna koji put) vodi svoj „aprilski rat“ protiv lopovluka, korupcije i svakojakih drugih nepodopština u zemlji. Vlast je, čini se, ozbiljna. Jer, na red je došla i Svetlana „nacionale“ zbog pešes’ miliona evra nezakonitog transfera i omanjeg oružanog arsenala, uskladištenog u kući, pride. Tužilaštvo podiglo optužnicu, ima osnova za krivično gonjenje, ide belaj, biće muke i nevolje. Zakon, izgleda, veli da „mama svih pevaljki“ može biti kriva za ozbiljna kažnjiva dela. Narod se taman zasapunao da prisustvuje raspletu tužilačkog otkrića, al’, ne lezi vraže! Srpsko pravosuđe rešilo da primeni nova svetska dostignuća u kaznitelnom pravu, involvirana u naš sistem. Ceca priznala da je kriva za „krivično delo“ i nagodila se. Od onih pešes’, odvojiće milionče i po za državni budžet, ima da se kiseli u kućnom pritvoru devet meseci i da posle bude ko i svi drugi građani. Ravnopravna.
Nagodba optuženog i tužilaštva je pravni institut dugo već poznat i primenjivan u anglosaksonskom pravu. Njegovom efikasnošću diče se Amerika i Engleska toliko već godina. Suština instituta je da država pojuri krivca, da optuženi prizna krivicu, pa da se onda lepo on i država nagode oko kazne. Kao na Bajlonijevoj, Kalenića ili Cvetkovoj pijaci. Efikasnost instituta je, rekoh već, potvrđena u Americi i Engleskoj. Ovde tek treba da se potvrdi. Isto onako kao što će se potvrditi korisnost pijenja čaja u pet, jedenja „ham and eggs“ – a za doručak i volan na desnoj strani auta kad jednom odlučimo da ga uvedemo u praksu. Do tog „istorijskog“ dana obične jajare i secikese ima da nastave da idu na rehabilitaciju u Požarevac, Kruševac ili Sremsku Mitrovicu, a nacionalne pevaljke, kao i njihovi prijatelji iz biznisa, politike i estrade moći će da se nagađaju koliko će da plate i koliko će da sede kod kuće i vezu „devojku na studencu“ ili „pastira s frulom“ zbog svesrdnog učestvovanja u potkopavanju temelja i skidanju crepa s krova ove naše jedine „na Moravi vodenice stare“.
Ovog aprila i Nemci nastavljaju svoj rat s kriminalom. No njihov rat nije samo aprilski, nije vezan za mesec u godini, ni za godišnje doba. On traje. Uprkos povremenim ekscesima, tako svojstvenim alavoj ljudskoj prirodi, Nemačka je, izgleda, rat s kriminalom odavno dobila tamo gde treba. U glavama i srcima Nemaca, koji znaju da sem „Deutschland“- a druge kuće nemaju i da moraju vazda biti pripravni da kuću zakrpe, okreče i poprave krov.
Zato je u Nemačkoj tako normalno ono što bi ovde dokone Srbe odavno nateralo da se sa obe ruke u čudu krste i metenišu – da zbog krađe toalet papira iz jedne ustanove bude uhapšen jedan savezni političar (samo igrom slučaja levičar) i da u njegovom hapšenju presudnu ulogu imaju domari te ustanove. Jer, zabranjeno je toalet papir krasti iz javne ustanove, pa neka si ti, kume, Bog otac. Princip je princip.
Da je sada 8. april 1941, u ovim svojim godinama, bio bih drugopozivac i sigurno bih čučao na položajima više Pirota, čekajući da udarim na mrskog Švabu. Ne znam da li bih slušao komandu da se bez opaljene puške povlačim ka Sopotu i Beloj Palanci, ali bih se sigurno zamislio kad bih video da kolona nemačkih tenkova zastaje u centru varoši.
PS: Grešni Velja Ilić vajka se kako je Svetlana, njegova duet-drugarica, oštećena što mora onoliko da plati zbog nečega što svi rade. Zebem, braćo Srbi i sestre Srpkinje, da, ako preturi na njegovu stranu, grešni Srbi neće morati Svetlani da vrate milionče i po sa sve zateznom kamatom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.