Astrologija

Svašta se po „Božjem toru“ ukazuje i priviđa. Ne zna čovek čemu pre da se okrene. Meni, grešnom, za oko su zapale dve prilike, obe sa Istoka; jedna s malo bližeg, druga sa onog Dalekog. Obe ko naručene za Avu Aurelija Čomskog.

Na Dalekom istoku „Sjajni drug“ Kim Džong Un i njegova još sjajnija tetka, rukom oca i brata „Dragog lidera“ Kim Džong Ila (sin „Večnog vođe“ Kim Il Sunga čiji duh i dalje efikasno lebdi nad S. Korejom) unapređeni su u generale s četiri zvezdice. Proviđenje je kad jedan mladić i jedna tetka dobiju čin egal onom koje su nekad u Srbiji nosili vojvode Stepa i Mišić. I to ne posle bitke, kako je odvajkada pogrešna svetska praksa, nego beskrvno, na partijskom kongresu. Tamošnji narod pada u fras od neizrecive sreće. Zašto da se toj radosti ne pridružimo?

Sa onog bližeg (nama tek) Istoka ukazao se dekret prezidenta Medvedeva (ko za vakta Petra Velikog), kojim je smenjen gradonačelnik Moskve Luškov, jer je „izgubio poverenje predsednika Ruske Federacije“. Nakon osamnaest godina neprekidne (kažu, neprikosnovene) vlasti u prestonici. E, to zabrinjava. Ne zbog smene. Kad neko čuči na istom mestu tolike godine, dojadi i Bogu i ljudima. Brinu način i razlog. Oduvan je dekretom, jer više nije u milosti predsednika, a ne posle izbora što više nije u milosti građana. Demokratija je, izgleda, bila na odmoru na Krimu.

Kakve to veze ima sa Srbijom? Evo šta kažu karte, Zorkin pasulj i Nadino olovo.

Za neki dan će deset godina od slavnog i (setimo li se izvornih ideja tog čina) za Srbiju korisnog prestrojavanja. Kad je narod na o-ruk usmerio barku nizvodno, ka Zapadu, gde su plovni putevi uređeni, nema podvodnih hridi a vodene struje su uglavnom predvidive i mogu se kontrolisati. Gde nije čudo da predsednik države odstupi zbog kritika javnog mnjenja (Nemačka), gde premijer ne umre kad kraljici vrati mandat (Engleska), gde se nadmeni medijski magnat na čelu vlade dobro preznoji pred parlamentom (Italija), gde vlada iz moralnih razloga ode đuture u arhiv pa na sud zbog nečinjenja (Island), gde je pre dvesta trideset godina dogovoreno da su izbori za predsednika svakog prvog ponedeljka novembra svake četvrte godine i da se može samo dva puta biti uspešan na njima (SAD). Gde je čak i odraz sebe kao Napoleona u zrcalu groteskan i ima veze samo sa sopstvenom visinom i atraktivnom saputnicom, nalik Žozefini (Francuska). Ali izgleda da na tom putu polako gubimo kompas.

Voleo bih da se varam, ali me jedna nedavna izjava brine da sam u pravu. „Ukoliko znamo da Srbija nema boljeg predsednika, ukoliko znamo da je Boris Tadić formalno i neformalno lider u regionu, onda je nerealno očekivati da unutar same DS postoji neko ko ne deli to mišljenje i ko bi mislio da je bolji od njega“, rečeno je onomad krajnje iskreno a vrlo nespretno. Taman tako da predsedniku (koji je pristojan čovek) ne bude ugodno, a da pažljiv slušalac zabrinuto zavrti glavom zbog slutnje neumrle ideje o Ocu nacije.

Opet lutamo po bespućima sopstvenog mentaliteta. Jer, iskreno, ovaj je narod genetski raspolućen između želje da sam upravlja svojom sudbinom i potrebe da ga „Otac nacije“ vodi do kraja sveta. I ovo je zemlja gde „pokraj svih zvučnih fraza modernog liberalizma još uvek ima u našem narodu pristalica starinske devize ‘Bog na nebu a car na zemlji’“ (St. Novaković). U kojoj preživesmo hirove i Vožda i Knjaza, pretrajasmo slavu Ujedinitelja, izdurasmo jedva vizionarstvo Maršala, ratosiljasmo se najzad mudrosti ključnog Mirotvorca Balkana i žene mu s cvetom u kosi i opasnim ambicijama u pameti. A ne odustajemo!

Šta kažu zvezde? Predsednik je odgovoran čovek koji sedi na stolici posutoj ekserima. On zna da je čovek a ne bog i kao čovek ide među ljude. Po glasove, naravno. Koje mu ljudi daju, smatrajući ga čovekom. Žena mu se, takođe vrlo pristojno, drži podalje od politike. Deca mu neće biti generali sa četiri zvezdice, a ni sestra mu nema te aspiracije. Kad je on u pitanju, možemo biti spokojni.

Nespokoj izaziva ona silesija serdara i vojvoda, velmoža i glavara u Srbiji, kojoj je mali Niš da se u nj smesti, i među kojom vazdan postoje sijatelni voždi koji s Pavlovljevim refleksom merkaju Andrićev venac, verujući u sopstveno mesijanstvo. Njima onakvim izjavama utiremo put. A to ne smemo nikako.

Zato, zvezde govore, što pre tamo kuda smo se zaputili pre deset godina! Sve ostalo je „Tamna je noć“, koja je tamna čak i uz umilni glas Aljoše Avdejeva.