Autokefalni Milo

Ni učenje po kome, kao državnik-vizionar, namerava da uspostavljanjem Crnogorske pravoslavne crkve dovrši vajanje svih atributa državnosti (teritorija, jezik, vera), ne bi li udario čvrste temelje crnogorskoj naciji, ne drži vodu. Jer, iako spolja to možda i izgleda tako (čime se gospodar opasno udaljava od proklamovanih evropskih načela i približava misliocima teorija „krvi i tla“, koje su tako nadahnjivale naciste), suštinski su u osnovi ovog Milovog poteza mnogo prizemniji naumi.

Ko iole prati dvadesetogodišnje političko dejstvovanje tog vizionara, mora znati da je Avi Milu do Crnogorske pravoslavne stalo taman onoliko koliko i do Crnogorsko Primorske mitropolije SPC, ili do sekte grešnog Sai Babe. Nimalo. Mora znati da je metafizička priča o jednoj pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori smišljena samo da bi se poklopila sa sasvim ovozemaljskim kalkulacijama nekrunisanog vladara Montenegra. Da i on sam zna kako od tog posla, čak i ako ga dekretom svrši, neće biti velike nacionalne koristi među svetom, koji je rušio crkve i strovaljivao zvonike revnosnije no što je postavljao električne bandere. Koji se još do pre dve decenije o vašarima i saborima takmičio i dičio u dvema viteškim disciplinama – jahanju popova i čupanju njihovih brada. Među svetom, koji je do juče koliko ga grlo nosi iz srca pevao „ne verujem u Nebesa, no u Marksa i Engelsa“ i apetitno potkazivao „tamo gde treba“ one mučenike koji se Hrista (kad je trnovito i mukotrpno bilo) nisu odricali.

Zašto se, dakle, Milo latio da bude neimar Crnogorske pravoslavne crkve? Razlozi su krajnje prizemni. Unutra će malo da zakrpi koaliciju, malo da zabavi narod. Otvoriće problem koji će posle očinski da rešava. Delu komšiluka biće simpatičan što krši tarabe u srpskom dvorištu i lomi crep sa srpske kuće. Za revnostan posao „mlađeg brata đilkoša“, koji se emancipuje tako što raskućuje dedovinu, možda mu i kapne neka crkavica od prijatelja sa strane. Ali je to samo vrh ledenog brega Milove „ljubavi“ spram Srbije.

Priča o CPC je dokaz više da Milo, koji vek provodi praveći štetu Srbiji, ne propušta priliku da pokaže Njoj mučenoj koliko mora da računa s njim. Tako je od vremena kad se momčio. Presretne mu Srbija tovar švercovanih cigara, on uvede evro. Presretne mu Srbija još tri tovara, on udari rampu na Brodarevu. Propadne mu javno nadmetanje na nekoj od rasprodaja restlova Srbije – smisli naciju. Uhapsi mu Srbija prijatelja – smisli jezik, uhapsi mu rođaka – smisli pravopis. Ne namesti mu tender – smisli i crkvu.

Ne želeći da vređam pravo Crnogoraca na svoje ime i svoju državu, pa i na svoju crkvu, moram da primetim da je ovakva nezavisna Crna Gora i osmišljena da bi živela, napredovala, gojila se od neprestanog potprcavanja Srbije, što se kod nekih prijatelja Nje, nezavisne, sigurno tarifira kao pregoran rad. Ne želeći da se narugam crnogorskom čojstvu, ne mogu a da ne vidim kako se tamošnja vlast (gospodar i glavari), uz prećutno odobravanje naroda, prema Srbiji ponaša kao prema staroj i bolesnoj tetki. Koja je dobrodušna a džangrizava, glupa i dosadna, koju rođaci očima ne mogu videti, pregoreli od iščekivanja da jedared capne i baci kašiku, kako bi mogli da razvuku ono malo preostale posteljine i escajga.

Šta je dosad, štiteći verska prava sunarodnika u Crnoj Gori, činila „tetka“ Srbija (kao crkva, ili kao država)? Umesto da u svoju Mitropoliju na Cetinju pošalje mitropolita pred čijom će pameću i vrlinama ustuknuti i najbezobrazniji lupež, ona je tamo ostavila Milovog druga Amfilohija da mahnita, kune i preti, da umesto crkava kalemi konzerve na crnogorske čuke, da plaši decu. I da Milu bude odlična pokazna vežba „šta nudi Srbija“. I dozvolila je sebi da se pitanjima vere bavi čovek grešno zaljubljen u sebe, svoju leptir mašnu i državni automobil. Koji nepogrešivo pogreši mešajući se u tanani posao vere koji obožava, a uopšte ne zna da radi. Koji autistično odbija svaki kontakt s javnošću, uveren u svoje nadnaravne moći. Koji u ozbiljnoj administraciji ne bi dobio licencu ni za običnog veroučitelja. Sve naopako.

A šta sad čini „tetka“ Srbija? Prema Milu, čini se, prvi put je pametna. Ćuti. Ne naseda provokacijama (valjda će ostati tako). Ponavlja u sebi „i ostavi nam dolgi našja, jakože i mi ostavljajem dolžnikom našim, i ne vovedi nas u isušenije no izbavi nas ot lukavago“. I čeka da đilkošenje umine, kao što je uminuo i turski vakat.