Čudo neviđeno

Pomoću nekoliko prepletenih zamršenih priča, smeštenih u malo crnogorsko selo na obali Skadarskog jezera, Nikolić maestralno slika propast jednog (pojedinačno: lucidnog, domišljatog, visprenog, a u gomili ludog i tupavog) sveta. Ima tu svega – predrasuda, stereotipova, laži, besa, izdaje, prljave mašte, pokvarenih strasti, politike – kurve, popova – đavolovih šegrta, plemenskih ratova, osvete, kurvanja, lopovluka (sitnih i krupnih), najviše ležanja i seirenja, teškog nerada i bahate nadmenosti. Ima, vala, i vizije. (Političar, privrednik, zemljoposednik – „glava kuće“ u istom liku, želi da istoči jezero u more, kopanjem tunela, ne bi li narodu obezbedio plodnu zemlju. Dovodi inženjera – za koga se posle utvrdi da to nije, majstore, radnike. Kreće u realizaciju projekta. Pravi rasplet događa se malo pre krvavog kraja, kad „tunjel“ ka moru bude probijen i, zbog nivoa jezera nižeg od nivoa mora, voda počinje da potapa i ono malo skućene sirotinje.) Ima, dakle, vizije, ama nema ideje.

Srbija (žao mi da priznam, ali moram) ovih dana sve više liči na to malo selo iz Živkovih čudoneviđevski pokretnih slika, u koje sa svih strana nadire voda – čedo naših vizionarske pameti. Pritom, želim i nadam se da sam teško u krivu. A bojim se da nisam.

Koridor X (deset) odavno se pretvorio u koridor X (iks), što bi kazao negdašnji agilni ministar infrastrukture Velimir I. (57), iz Čačka. Genijalni biznismen nudi na prodaju državi povoljno Luku Beograd, koju je dobio na poklon od države, a država se nećka na širokogrudu ponudu. Proveravamo jesmo li i koliko smo prošle godine preplatili (najskuplje, kažu, u Evropi) vakcine protiv ptičjeg (svinjskog, kerećeg, majmunskog) gripa, pa ćemo videti kako ćemo dalje. Prepodobna velikomučenica Svetlana od sutra ne izlazi iz kuće, pošto je na miru proslavila rođendan. Možda ćemo jednu školu nazvati po Novaku Đokoviću, a možda i nećemo. Videćemo kako ćemo da izvajamo restituciju a da ništa ne taknemo, kako ćemo pozvati papu u goste, a da ga ne sretnemo, kako ćemo ući u EU sa sve Kosovom a da ga ne priznamo (valjda, ravnopravno, u paketu, 2492. godine – o hiljadugodišnjici Kolumbovog otkrića Amerike), kako ćemo ući u NATO, a da ostanemo zagrljeni s matuškom Rusijom…

Ljudi! Ne treba niko da bude Tarabić pa da vidi kako je rupa u budžetu tolika da joj gotovo nema zakrpe, da je nezaposlenost tolika da njoj pogotovo nema zakrpe, da rast proizvodnje beleži jedino fabrika Potemkinovih sela. Ko god zagazi korak od Bubanj potoka naniže, može biti i slep, pa će videti, da ima sve manje ‘leba, sve manje života. Sve manje vazduha. Sve manje svega što je Srbiji onoliko potrebno. Sve manje nade.

Ali mi se ne damo. Preoravamo Adu Ciganliju, tražeći Dražine kokale, kao da nam od toga zavisi kredit MMF-a. Raspredamo o diplomatiji i učimo japanski, kao da nam od toga zavisi kredit Svetske banke. Nemamo herca da pravno i pravedno okončamo aferu „indeks“, aferu „citostatici“, aferu „Kolubara“, a pohapsismo onoliku decu anarhosindikaliste (kojih u Srbiji ima ukupno trideset i nešto, od toga 90% iz fensi ubeđenja), kao najveću pretnju državi. Na posletku, kopamo i sopstveni tunel između Skadarskog jezera i Jadranskog mora, u vidu Zakona o regionalizaciji…

Kraj Nikolićevog filma je tragičan. Da bi bio i groteskan, trude se sami meštani. Dok voda plavi selo, mahnito se spremaju u svatove. Jer, zaboga, nema sile koja može prekinuti njihove svetkovine i slavlja. Jedinog, čini se normalnog, među njima (Petar Božović), koji pokušava da spasi što se spasti može, svetina izvrgava ruglu, što u slavlju ne učestvuje. Gluva, naravno, za njegovo očajničko pitanje: „Kakva, ljudi, svadba?! Ne viđeste li da potonusmo?!“