Dan zamajavanja

Tom jednostavnom, u praksi proverenom narodnom umotvorinom, sebi svojstveno mirno rečenom, zaključivao bi nečiji lament nad propalim očekivanjima da nešto „padne s neba“. Priznajem, dugo mi je trebalo da shvatim „šta je pisac hteo da kaže“. Do odrastanja i još malo kasnije. Nanizale se godine. I eto mene da se malo priupitam nije li se moj deda ipak u nečemu zabrojao. To jest, da li Božić osvane samo jednom u godini ili zaređa makar nekoliko puta, da dečicu ne namuči svinjogojstvo.

Predlogom Zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, Vlada kao predlagač, pred sam kraj svoga mandata predstavlja sebe kao skup vesele dečice koja bi da malo narodu, malo više sebi ipak pokaže kako Božić može da osvane ne samo jedared, nego dvared, trired a, može biti, i više puta u toku godine. I to ne natprirodno, nego egzaktno, samo ako se majstorski sastavi sa drugim državnim i verskim praznicima, koji se praznuju neradno. U tom svom mudrovanju podržan je svesrdno drugom veselom dečicom (opozicioni poslanici), koji bi da dodaju još koji praznik pride po sopstvenom nahođenju. Jer nije bal, ako nije maskenbal. Pa nek ide život tamo kud je pošao.

Skup vesele dečice u svojim pametnim glavicama lepo računa. Bilo bi lepo kad bi svaki dan bio Božić, koji se po zakonu praznuje, pa da namučeni građanke i građani Srbije planduju čitavu godinu. Jerbo se u Srbiji i inače malo šta radi, a i to šta se radi em se najčešće ne radi kako valja, em u ovom kriznom vaktu ne donosi nikakvu vajdicu. Zato se novim predlogom uvodi dvodnevno neradno praznovanje povodom Dana državnosti (15. i 16. februar), i širokogrudo dodaje još jedan neradan dan – Dan primirja u Prvom svetskom ratu, koji treba da se praznuje 11. novembra (ove godine neažurnošću poslanika propala šansa za lep produženi vikend). Jer se misli – ako pospajamo sve državne praznike sa Stevandanom, Svetim Savom, Časnim verigama, Svetim Trifunom (taman se lepo uklapa pošto se pada 14. februara), Mladencima, Uskrsom (praznuje se četiri dana), Đurđevdanom, Spasovdanom, Ivanjdanom, Svetim Ilijom, Krstovdanom, Svetim Tomom, Srđevdanom, Svetom Petkom, Mitrovdanom, Arhangelom Mihajlom, Alimpijem Stolpnikom, Nikolajem moreplovcem, Očevima, Matericama i Detinjcima (nek mi oproste drugi nepomenuti sveti), pa tome dodamo adekvatne katoličke, islamske i jevrejske praznike – na konju smo! Sastavićemo godinicu očas posla. Makar ramazanski post u njoj umesto jednog trajao svih dvanaest meseci i makar ga proširili na sve veroispovesti.

Smešni predlozi za nove praznike i rasprava o tome po hitnom postupku tako očigledno mirišu na predizbornu jututunsku juhahahu i Vlade i opozicije, da se ozbiljni i dobronamerni građanin Srbije mora uzvrpoljiti od nelagode. Jer je ranije vlast pred izbore davala leba (moglo se naći i neko kilo šećera, litar ulja, parče salame) i igara, dok ova ne štedi na praznicima. Uz sasluženje svetih velikomučenika opozicionara. Što ne znači ništa drugo do da sa lebom ne stojimo ponajbolje. Te možemo da se igramo izbora koliko nam volja.

Šalu na stranu, ako uzmemo da je predlog da se Dan državnosti praznuje dva dana ipak razložan, jer država smo, majku mu, ma šta sami o tome mislili, i imamo čime da se podičimo makar u prošlosti; ako se uzme da je Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu odavno valjalo kao praznik ustanoviti, ako nađemo i razumno opravdanje za 11. novembar (pošto smo sve neradne dane ispucali pre godišnjih odmora red je da neki dođe i u novembru da se lakše dogegamo do januara), ipak ostaju dve istine koje dobronamernog (rekoh) unutrašnjeg posmatrača srpskih prilika moraju teško da naljute.

Prva je opora istina, da naša vlast i naša opozicija u našoj skupštini postupaju kao Radašin, Milašin i Dragojlo u „Selo gori a baba se češlja“ – druže se pod tremom u veselju „dok grad pobi letinu“. Druga je još oporija, da se ovim zakonom (kome će se obradovati samo činovnici) zapravo vređaju one stotine hiljada nezaposlenih kojima je svaki dan Božić ili Dan državnosti. Neradan, dakle.

Zato bi mudri baja (ili grupa njih), koji je smislio ovakvu genijalnost, a opravdanost toga predloga tako maestralno obrazložio (videti sajt Skupštine – zakoni u proceduri), trebalo da pred Skupštinu iznese predlog Zakona o proširenju broja dana u kalendarskoj godini na 367, kako bismo među praznike nekako mogli da uguramo i 30. februar – Dan zamajavanja.