Đurđevdanak

Izbori su raspisani za Đurđevdan. Političari raznih vrsta i boja, poput vašarskih prodavaca đinđuva, liciderskih srca i šećerlema, rasprostreće svoje šarene tezge po Srbiji, mameći „kupce“ političkih programa i „nauma“ radi oplodnje svog političkog kapitala. Svi znamo sve. Mi, kupci, poznajemo prodavce. Oni, prodavci, poznaju nas, kupce. Svi znamo drevno pravilo ekonomije da je cilj svakog prodavca da skupo proda, a svakog kupca – da jevtino plati. I o asortiman i kvalitet roba smo se tokom prethodnih, da ne poveruje čovek, dvadeset i kusur godina svi prilično osvedočili. Ko voli nek izvoli. I samo bez guranja, moliću lepo.

Bez želje da krojim potrošački ukus građana Srbije, s pravom da biraju i budu birani, nabrajam šta bih kupio na Đurđevdan. Na primer, jedan ispravan kompas što pokazuje „kud plovi ovaj brod“. Lepo živopisanu geografsku kartu Srbije sa tačno ucrtanim granicama. Priručnik „Uradi sam“, najnovije izdanje, s preciznim zanatskim uputstvima, prečišćen od materijalnih i štamparskih grešaka. Voleo bih da kupim teglu Podravkinog džema, samo ako znam da je Budimkin džem rasprodan u izvozu. Da ne preplatim vaučere za kvalitetan, svrsishodan i neavanturistički evropski put. Da uplatim po pristojnoj ceni osiguranje da me niko neće prevariti, kao što ni ja ne želim da ikoga prevarim.

Šta neću da kupim? Neću bukvar iz kog ću sricati da je Srbija (kako neki rekoše) zemlja koja se graniči sama sa sobom. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. U kojoj na plodnoj zemlji žive gladni. Gde je školovanje sve skuplje, a škola badava. Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke. Gde su parnice duže od života. Gde se živi od prošlosti ili budućnosti jer sadašnjost nemamo. Gde je demokratija igra za budale. Gde se misli da će zemlja brže napredovati ako što duže nazaduje. Gde žive najlepše žene na svetu, a natalitet opada…

Ne pada mi na pamet da ma i žutu paru potrošim na knjigu epske poezije o Srbiji do Splita. Još manje, da kupim slikovnicu o Srbiji do Bubanj Potoka i Pančevačkog mosta. Neću da me uče kakav sam, hoću da nauče kakav sam. Kao što mi niko ne smeta što je onakav, neću da ikome smetam što sam baš ovakav. Neću divlje deponije umesto dečjih vrtića, kockarnice umesto škola, narodne kuhinje umesto fabrika. Neću mačku u džaku…

Neću da iko ko želi Đurđevdansku šansu pomisli da je kašika već u medu, jer je Đurđevdanak hajdučki sastanak. Zato što je onda Mitrovdanak hajdučki rastanak. Dame i gospodo, sestre i braćo, građanke i građani Srbije, neću da mi majmuni ukradu život.