DR

Takav Pepika Cvijović sigurno je ovih dana istorijskog intermeca u Srbiji (prema kalendaru za prostu 2010. poklapa se sa Velikogospojinskim postom i traje do 9. septembra) veoma spokojan i zadovoljan. Spokojan je dok gleda kako se njegovo delo nastavlja. Zadovoljan, kad vidi tako briljantno postignuće nastavljača svog dela, da ga ni on sam (a ni njegov mučeni deda Života) u svojoj uobrazilji ne bi mogao zamisliti. Jer ono za šta je njemu samom bio potreban čitav život rada i mukotrpije njegovi đaci, uz male napore, obavili su za jedva tri godine.

Upravo toliko malo vremena prošlo je od dana kad su (da oproste čitaoci na izrazima koji će uslediti) nastavljači Pepikinog dela uhvaćeni in flagranti dok su u kabinetima, amfiteatrima, slušaonicama i aulama kragujevačkog Pravnog fakulteta, u opštoj redaljci, na očigled mnogih i tek uz poneko“ijuu!“, silovali i zanosnu Temidu i otmenu Justiciju i krhku Pravdu. A, eto, već ovih dana ponovo su u prilici da svojim žrtvama zavuku ruku ispod oskudnih haljetaka i da im sladostrasno pomiluju izazovne obline.

Zaplet je, jelte, pomalo nušićevski jednostavan i u osnovi nije svojstven ni samo Pravnom fakultetu u Kragujevcu, ni samo Srbiji ni samo današnjem vremenu. Odvajkada i kojekuda se u indekse upisuju „na lepe oči“ još lepše ocene. Ko u to ne veruje neka prebroji pacijente takvih propitivanja po alejama srbijanskih grobalja. Ko u to ne veruje neka se samo priseti čaršijske priče o ministru Dragiši Cvetkoviću koji je navodno, ni kriv ni dužan, postao doktor subotičkog Ekonomskog fakulteta, pred ispitnom komisijom kojom je slučajno predsedavao predsednik Vlade Milan Stojadinović. Ko u to ne veruje neka skokne do obližnjeg Zagreba i tamošnjeg Saobraćajnog fakulteta da se raspita kako se tamo ispiti polažu.

Ono što aferu „Indeks“ izdvaja od svih drugih sličnih priča je pomenuta opšta, vrlo strasna redaljka. Posle koje nužno sleduje endemska sramna bolest za koju naša medicina nema antibiotik, nego prepisuje andole. A da sve bude još posebnije, prenosioci te sramne bolesti, svi okićeni titulom „dr“, ne drže se u karantinu nego im naše reformisano sudstvo (svojom efikasnošću) i naš krajnje demokratski socijalni milje (svojom tolerantnošću) omogućuju ekspresnu resocijalizaciju. Koja podrazumeva ne samo potpun oprost (uprkos neokončanom krivičnom postupku) nego i vlast. Golu, potpunu, svemoćnu, ničim ograničenu vlast. Vlast da se obrazuju i vaspitavaju (?!) nove generacije pravnika za evropsku Srbiju XXI veka, vlast da se upravlja značajnom visokoobrazovnom ustanovom, vlast da se u toj ustanovi štiti zakon i društveni predak. Vlast da se strelovitim potezom brišu katedre, da se po „iks-oks“ principu precrtavaju ljudi koji u orgijama ne žele da učestvuju, koji su drugačiji.

Ne kažem. Možda je „Srpska pravna istorija“ i zaslužila da nema svoju katedru. Čak, verujem da jeste. Možda je jedan redovni profesor zaslužio da ne bude šef katedre i saradnik takve fakultetske uprave. Sigurno jeste. Možda je jedan asistent zaslužio da ne bude reizabran. Ko ga ferma kad je asistent. Možda su i eminentni članovi komisije za njegov reizbor zaslužili da im pozitivni referat bude pretvoren u rolnu toalet papira u džepu spremačice pred penzijom.

Nije problem u fakultetskim odlukama. One su demokratska tekovina autonomije univerziteta, garantovane Ustavom. Problem je u tome ko je za takve odluke podigao svoju „neuprljanu“ ruku. Čime je sablaznio restlove poštenog sveta u ovom delu zapadnog Balkana i naterao više od pedeset eminentnih ovdašnjih naučnika da izrone iz mora svojih knjiga, snažno udahnu vazduh i potpišu peticiju protiv onakvog kupleraja, u kojem i senka poštenja ima da se proskribuje i uništi.

Pisac ovih redova žali što će razočarati čitaoce u pogledu očekivanog nušićevskog raspleta prepričane (tragi)komedije. Sa lepršavim Ben Akibinim stilom ispisani redovi gotovo i da nemaju dodirnih tačaka osim gorčine kojom su ispunjeni. I straha da to nije sve. Da je „Dr“ samo početak. Da za njim dolaze „Narodni poslanik“, „Vlast“, potom „Pokojnik“, pa čitava „Ožalošćena porodica“. U Srbiji gde sve „Tako je moralo biti“. Do, ne daj bože, neke nove „Devetstopetnaeste“.