„Dugo konačište“

Ovoliki trenutni „rat za presto“ koji (bez preterivanja) ponižava samu suštinu trajanja srpskog naroda, nije toliko bizaran po bezmernoj bestidnosti zamajavanja prostog puka diletantskim političkim pozorištarijama, vozdignutim na nivo vrhunske ideje. Taj rat „evropske i bolje Srbije“ sa „boljom i evropskom Srbijom“ svoju bizarnost crpe iz činjenice da je narod, možda prvi put od stvaranja svoje moderne države, tako ogoljeno suočen sa alternativama bez alternative i stavljen pred svršen čin izbora između jednog i istog, neizbirljivog, samo vašarski ofarbanog drugom bojom. Poseban stroncijum ogorčenja u ustima običan čovek mora dobiti kad se svojim očima osvedoči o onu gomilu s koca i konopca prikupljenih partijskih glavara i velmoža, kmetova i knezova i raznih drugih alavih prišipetlji i podguznih muva „obe opcije“ kojima se ni ne primeti kad pređu iz tabora u tabor, i koji uluče svaku priliku da se primaknu šansi. Mora čoveku žuč doći do grla kad vidi jedne, na rečima gladnije i iscrpljenije od Tome, maroderski do ekstaze saživljene s pretnjom „samo ako mu se nešto desi!“ koja izvire iz podsvesne želje da taj čovek „ako treba i strada“, ne bi li baš njima prokrčio put. I druge, mandarinski mirnije od Borisa, sladostrasno zagledane u lične zadnjice, zašvajsovane za fotelje, i uverene u nepogrešivost svog „ma, ko ih jebe?!“ i „ne mogu nam ništa“ rezona. I kad vidi sebe, između jednih i drugih, koje zabole nokat za ovaj prečetvereni narod od Drine do Nišave i od Horgoša do 200 km od Dragaša. Šta da pomisli mali čovek do da je običan statista, „gospodin Rajković“, pripravan za gaženje u filmu „Maratonci trče počasni krug“ sa izanđalim junacima baš te crne komedije koji mu pred očima defiluju iz godine u godinu, iz meseca u mesec, iz nedelje u nedelju, iz dana u dan, iz časa u čas, ubrzavajući filmski sekvence svojih nepočinstava.

Običan čovek, ruku na srce, ne može da posumnja u iskrene dobre namere predsednika Tadića spram Srbije, u kojoj mu žive deca i u kojoj će mu deca živeti i kad on jednog dana više ne bude predsednik. Niti može sumnjati u odanost Srbiji podvižnika Nikolića, koji je u Njoj dočekao unuke, koji će biti njeni građani i kad vreme u kojem je njihov deda gladovao bude starije od pluskvamperfekta. Ali običan čovek, sa zrncem soli u glavi, ne može a da se ne zamisli nad talentom i Borisa i Tome da izaberu saradnike. Ili da se ne zabrine nad slabošću i jednog i drugog da ne odole da onakvoj bulumenti „sledbenika“ stanu na čelo. Sledbenika, koji desnicu drže na srcu, spremni na svaku zakletvu do groba a levicom prave šipak u džepu, i sa kojima (čast retkim izuzecima) običan čovek ne bi u isto vreme prešao ulicu, makar bio zgažen.

Biću jasniji. Siguran sam, kao u to da je danas Veliki Petak, da predsednik Tadić ima pravo kad kaže da nam izbori ne pogoduju pre nego što dobijemo status kandidata za članstvo u EU. Ali kad mi to, u njegovo ime poruče Nada Kolundžija ili Jelena Trivan, prividi mi se Uzbekistan. I verujem kao u Hristovo Vaskrsnuće da je Toma spreman na glad do smrti zarad bolje Srbije. Ali kad me o tome obavesti Aleksandar Vučić ili mi u vezi s tim skruši izraz lica Velja Ilić, ne mogu se oteti utisku da Toma u Strasnoj sedmici krišom jede čvarke i zaliva ih sopstvenom kajsijevačom. Jer i ja, kao sasvim običan čovek, jednako verujem i Jeleni i Aci, i Nadi i Velji – nimalo. I tri puta više od toga! Ali to je pre Borisova i Tomina nego moja briga. Šteta što oni tu brigu još, izgleda, ne žele ili nemaju snage da brinu.

Gospodo draga, političari svakojake Srbije, svojim šibicarskim shvatanjem državnih poslova „doveli ste firmu na rub propasti“, što bi rekao najmlađi Topalović, Mirko. Srbija odavno i sve više liči na „Dugo konačište“ a demokrate i naprednjaci, sa svojim političkim vizionarstvom, na Topaloviće i decu Bilija Pitona. Jedni za dana prodaju sanduke i saranjuju, a drugi obnoć te iste sanduke iskopavaju i preprodaju. Pa sve u krug. Bitno da se kapital okreće. A narod, sluđen, ne zna gde mu je glava, I kiseli se i on, raspet ne krstu svojih zabluda.

Film o raspetoj Srbiji gledamo toliko dugo već. Odavno. Ali nije Srbija razapeta između demokrata i naprednjaka, ni između levice i desnice. Nije Ona, Jadnica, razapeta između partizana i četnika, niti između Srba i drugih njenih građana. Srbija je žestoko razapeta između čistih ideja i sifilističnih strasti onih koji misle da na Njoj imaju pravo svojine.

Onaj od „njih dvojice“ (ili neko treći) ko pred građane Srbije izađe sa tom istinom sigurno će izgubiti prve izbore, ali će zaista sebe ugraditi u bolju Srbiju. Do tog željenog a neizvesnog trenutka, bez obzira ko „vrši državne poslove“, u Srbiji će carovati Đenka đavo sa svojom legendarnom drekom: „Ponovo radi bioskop!“.