Dva cvancika

Sve to (pobeda, poraz, nova stranica…) uopšte nije bitno. Čak je bolje da mislimo da je poraz i progutamo gorku pilulu. Mogli bismo se vremenom i obradovati ako sračunamo da je, zapravo, reč o pobedi. Ne smemo da se više radujemo pobedama u kojima prekasno otkrijemo surove poraze. Zato je bitan taj korak nazad sa ivice ambisa, u koji smo imali nameru (u vidu zanimanja) da časno propadnemo.

Nisam neki evroentuzijasta. No, valja biti pošten. Možemo da pričamo šta ‘oćemo – ništa bez Evrope! Stara dama nas je izvukla iz septičke jame. Vukući nas za uši, naravno, jer su jedino one ostale čiste. Istina, učinila je to sebe radi, a ne nas radi. Šta će joj Pjongjang na 600 km od Beča? Ipak, hvala.

Posle zasedanja Generalne skupštine UN, pre dijaloga sa „susedima“, treba da udahnemo duboko, ako budemo pametni – da se staložimo, stavimo prst na čelo i razmislimo. Da odgovorimo na hamletovsko pitanje – ako smo u drugom Kosovskom boju poraženi, a jesmo, zašto smo poraženi?

Prostor, dobar ukus, roptanje pod pripadajućim delom tereta nacionalne nelagode brane da se ovde razliju misli o mnogim uzrocima ponovnog kosovskog poraza. No, ne može se prenebregnuti jedan od njih, možda, čak, otac svih drugih uzroka. Saputnik naših poslednjih pola veka, za nauk o gubitku značajniji od Lazarove žrtve i bolniji od Vukovog bega. Onaj za koji se zna i ćuti, a valjalo bi progovoriti.

Dakle, sva je prilika da smo kolevku naše državnosti i duhovnosti (i koješta drugo) stavili na rasprodaju još onda kad se pred prvim srpskim kućerkom na „svetoj srpskoj zemlji“ zanjihala tabla na kojoj je pisalo „kuća na prodaju“. Tada, kad je prvi kupac pošteno platio traženu cenu, kad je prvi prodavac bez snebivanja stavio tri puta prebrojane pare u džep i zaputio se ka severu, zadovoljno trljajući ruke, ubeđen da je dobro pazario. Tada kad niko u toj obligaciji nije video ništa čudno. Od tog časa Srbija je pretvorena u solidno opremljen hipermarket gde je sve na prodaju, iz čijih ćoškova se smeši smajli ispod kojeg velikim slovima piše „SALE!“. Otad smo se pretvorili u spretne trgovce koji, istina, lepo zarade ali im se ćar istopi u inflaciji – pameti, časti, vere (ne religije), ljudskosti, sirotog patriotizma …

Imamo li onda pravo da budemo razjareni, tužni, goropadni, skrušeni što nam se Srbijica pretvara u baraku – dragstor u kome su na dohvat ruke ponajviše drangulije?

Nemamo. I nismo. Jer mi i dalje trgujemo. Ne vlast, mi! Obični građani Srbije. Sada, adresama, prebivalištima, državljanstvom. Pasošima. Kao da to parče hartije u trula višnja koricama sa zlatnim Nemanjića grbom na aversu nismo jedva dogledali. Kao da ono nije pupčana vrpca nas samih sa ovo malo Srbije. Kao da to nije PASSPORT, putna isprava neophodna da se vidi malo sveta, drugačijeg od nas! Kao da je Passport Scotch, viski, za koplje gori od osrednje prepečenice. Kao da je stari papir za reciklažu.

Ali, sve je posledica krize, teškog života, nemaštine. ‘Ajte, molim vas! Ne gledajmo Evropu koju jedva pamtimo. Tamo o prodavcima pasoša brinu sve državne službe i zdravstvene ustanove. Osvrnimo se malo po komšiluku.

U Grčkoj je kriza. Ali, kad bi neko pitao običnog Grka da proda svoje prebivalište za sticanje državljanstva dobio bi lakat i čuo bi „na, malaki!“. Običan Makedonac će još dvesta godina guliti svoje gravče na tavče, ali neka mu neko ponudi novac za makedonski pasoš i biće „mamkata tvojta!“. Za kupca domovnice i putovnice običan Hrvat može posredovati samo kod UNS (ne Ustaška nadzorna služba već Ured za nacionalnu sigurnost). Na posletku, neka neko pita običnog Albanca iz Drača kolika je cena albanskog pasoša, pa će mu se džigerica odmah sprijateljiti sa hladnim metalom.

U našim šićardžijskim glavama, u našim halapljivim očima, u našim lepljivim prstima… Tu zeka pije vodu. Zato baš tu država mora da se uzjoguni. Nema tu teškog posla. Popiše sve nove „stanovnike“ Srbije, pristigle sa „susednog“ Kosova, popiše njihove stanodavce, popriča s njima, sazna za posrednike, pa i njih nađe. Sve po zakonu. Onda, dobro došli u Mitrovicu, Požarevac ili obližnji Niš.

I nema velike mudrosti. Ko je zaboravio šta je država, treba da uči od komšija, nenaklonjenih nam, ali korisnih istorijskih učitelja pameti. Ko ne zna kako se država pravi, neka pita Albance. Ko ne zna kako se za državu kleči i daje crno ispod noktiju, neka se zaputi u Skoplje. Ko ne zna kako se država čuva, neka se školuje kod Hrvata.

Naučimo li nešto od komšija, možda nam se i posreći da jednog dana voćnjak, u kome će se šepuriti Tarabićeva šljiva, gde će pasoš biti relikvija, proširimo za koji ar.