Edvard Snouden: izdajnik ili heroj

Međutim, nije tako: doskoro anonimni mladić Edvard Snouden je taj koji je zakovitlao pravu oluju. Sa Havaja, gde je radio u privatnoj kompaniji Buz Alen Hamilton, koja je „podizvođač“ za Nacionalnu agenciju za bezbednost (NSA), otišao je na iznenadni odmor u Hongkong, gde je obelodanio da američke vlasti sprovode masivni projekat prisluškivanja digitalnih komunikacija širom sveta. Odatle mu se gubi svaki trag, mogao je da ode na skoro 200 strana, koliko ima letova iz nekadašnje britanske kolonije. Ili u „crvenu“ Kinu, koja istovremeno ne krije ljutnju, ali i poriče da je u toj zemlji utočište potražio savremeni sajber špijun koji je promenio stranu: umesto za NSA i američku vladu, opredelio se za svetsku javnost. Uzbuđenje je skoro kao iz vremena Hladnog rata i igara dvostrukih špijuna.

U Beloj kući, na Kapitol hilu, u bezbednosnim strukturama oseća se nelagoda. Ovaj put ne toliko zbog domaćeg javnog mnjenja, već zbog ostatka sveta, naročito tradicionalnih i proverenih saveznika. Situacija u Siriji se komplikuje, šuška se o mogućoj vojnoj intervenciji, Bil Klinton savetuje Baraka Obamu da primeni proaktivni scenario koji je nekadašnji stanar na Pensilvanija aveniji oprobao u Bosni i na Kosovu. Za sklanjanje Asada ključni će biti prekomorski saveznici. Međutim, u Briselu i Strazburu su ljuti jer je Snouden obelodanio kako su čak i visoki zvaničnici Evropske unije bili pod „prismotrom“. I u ostalim evropskim centrima ne kriju nervozu. Tokom predstojeće posete Berlinu Angela Merkel bi Obamu mogla da sačeka sa veoma neugodnim pitanjima. Osim toga, i Severna Koreja se samo naizgled primirila. Režim u Pjongjangu se prethodnih meseci dovoljno kompromitovao da se čak i njegova najjača saveznica Kina držala po strani. Da li će ostati tako? Uvek na tapetu je i Iran. Ali sve to je trenutno u drugom planu: reflektori su na Vašingtonu, koji treba da objasni zašto su korisnici interneta širom sveta „predmet interesovanja“ bezbednosnih struktura.

Šef američke Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) Kit Aleksander izjavio je da je sporni program za nadgledanje komunikacije pomogao otkrivanju i sprečavanju nekoliko terorističkih napada. Aleksander je govorio u sredu u Senatu nekoliko sati pošto je Eduard Snouden, koji je medijima otkrio detalje tog programa, u intervju za Vašington post i britanski Gardijan u Hongkongu rekao da želi da se „bori protiv američke vlade na sudu“. Aleksander je branio program, ističući da je neophodan. „Nekoliko desetina terorističkih akata je pomoću ovog programa sprečeno i ovde i u inostranstvu“, rekao je on i dodao da će za nedelju dana dati tačan broj pripremanih napada koji su sprečeni. Prema njegovim rečima, sistem prisluškivanja na internetu nazvan Prizma igrao je ključnu ulogu da se spreči napad na njujorški metro 2009. Šef NSA izrazio je zabrinutost zbog načina na koji je Snouden došao do tih poverljivih informacija i dodao da će o tome biti pokrenuta istraga. Kompanija Buz Alen Hamilton, koja 98 odsto od 5,9 milijardi prihoda godišnje ostvaruje na osnovu ugovora sa Vladom SAD, otpustila je Snoudena zbog objavljivanja podataka o špijunskim aktivnostima SAD. Vlasti u Vašingtonu razmatraju da li da pokrenu krivičnu tužbu protiv službenika koji je bio samo šrafčić u armiji od 25.000 zaposlenih u Buz Alenu, od kojih tri četvrtine imaju pristup poverljivim informacijama SAD.

Na kolegijumu Ju-Es Tudeja u četvrtak ujutro trenutno najtraženiji čovek na svetu je glavna tema. U radu jutarnje sesije putem video-konferencije učestvuju i urednici iz drugih delova zemlje. Prethodnog dana ovaj list donosi neutralan naslov, zapravo pitanje: Da li je Snouden špijun (izdajnik) ili heroj. Učesnici kolegijuma za stolom razmenjuju kurtoazne poglede i osmehe sa gostujućim urednikom beogradskog Danasa, ali nervoza je latentna. Traži se proboj u priči koju je doneo konkurentski medij. Podaci sa internet-sajta govore da je to najtraženija tema. Odluka pada: Ju-Es Tudej će svojoj publici ponuditi potpuni pregled razvoja događaja za prethodna 72 sata. Osim toga, „namestila“ se i Snoudenova devojka koja je „zašećerila“ celu dramu izjavom na jednoj od socijalnih mreža kako joj njen dečko nedostaje. Nedostupna je medijima, umesto nje govori otac koji kaže da se kćerka oseća ipak dobro. Tifani Harnes, spoljnopolitička urednica u Vašington postu za Evropu, Latinsku Ameriku i Afriku, osmehom na kraju usana ne krije zadovoljstvo što je njen medij predvodnik još jedne jake priče. Srpski Danas nije konkurencija, ali ipak kolegi iz Beograda neubedljivo objašnjava da je Snouden predmet unutrašnjopolitičke rubrike i da ona ne zna mnogo detalja. Zapravo, zna da je srpski kolega na vezi za Ju-Esom, Si-Bi-Esom, Glasom Amerike…

Vašington je moćni Rim našeg doba. U grad koji ima tek oko 630.000 stanovnika na svakih tridesetak sekundi sleće po jedan avion, bilo na Dules, koji je rezervisan za međunarodne letove, ili onaj preko kojeg se odvija domaći saobraćaj. I pored jake kiše, na hiljade turista u kabanicama za jednokratnu upotrebu opsedaju Linkon memorijal, kao i one manje monumentalne spomenike u blizini posvećene Frenklinu Ruzveltu, Martinu Luteru Kingu Junioru, stradalima u Korejskom ratu. S druge strane reke Potomak je uzvišenje Arlington sa spomenikom pobedi u Drugom svetskom ratu (Ivo Džima memorijal), grobom Džona Fidžeralda Kenedija i grobnicama desetina hiljada stradalih u svim ratovima, koji govore o veličini ove nacije. Međutim, na obali Potomka je i Votergejt kompleks, u kojem je 1972. razotkrivena velika afera prisluškivanja razgovora u štabu Demokratske stranke. U ponedeljak, 17. juna, navršiće se 41 godina od najvećeg političkog skandala u istoriji SAD, zbog kojeg je republikanski predsednik Ričard Nikson, koji je znao za prisluškivanje, podneo ostavku. Votergejt, smešten između Kenedijevog centra i Ambasade Saudijske Arabije je spomenik na prošlost kojom se američki establišment ne ponosi, ali koji istovremeno govori o snazi medija i javne reči, o tome kako jedno „duboko grlo“ (izvor informacija novinara Vašington posta, Njujork tajmsa i magazina Tajm) može da promeni tok istorije. Da li je Snouden još jedno „duboko grlo“? Iako niko ne očekuje dramatičan razvoj događaja kao 1972, nema sumnje da je mladić kojem se gubi svaki trag prilično zatalasao, a da su mediji još jednom dobili priliku da zaigraju ulogu zbog koje su nastali – da otkriju i saopšte istinu.