Gaudeamus igitur

Nisam baš mlad. Bio sam brucoš u vreme kad su se sadašnji studenti rađali i prohodavali. Moj akademski hod igrom slučaja povezan je s lutanjem Univerziteta u Beogradu (i drugih državnih univerziteta) u tranzicijskom lavirintu traženja sebe. Univerziteti su bili šokirani činjenicom da gube pravo ekskluziviteta u obrazovanju srpske pameti i do srži uplašeni od tržišta. Jedan sam od svedoka njihovog bauljanja od budžetske obrazovne ustanove od najvišeg značaja do „samostalne trgovinske radnje“ za prodaju znanja. Država je (ne bi li se rasteretila brige o znanju) svoje univerzitete gurnula na tržište, da se prodajom znanja bore za profit. Promene su se odvijale po pravilu bez ikakvih pravila, stihijski, po „laissez faire“ principu. Takve, morale su da udare gde je najtanje – po studentima i skromnim budžetima njihovih roditelja. No, nije bilo sve u novcu. Nešto je bilo i u onome što se za taj novac dobije. Ravno dve decenije unazad, svedok sam sužavanja prava i širenja obaveza studenata. I sužavanja znanja i životnih vidika buduće srpske inteligencije. Tome nisu doprinosili studenti. Ali jesu univerziteti. I jeste država.

Goneći ih u tržišnu utakmicu, a držeći ih „širokogrudo“ na fronclama budžeta namenjenim obrazovanju, uz pomoć invalidne regulative, država je od svojih univerziteta napravila sigurne kuće za (uz nemale časne izuzetke) ohole, samozadovoljne, dosta neradne, umišljene Zevsove znanja, čija su slatka mišljenja o sebi obrnuto proporcionalna broju bibliografskih jedinica koje su naučnoj i široj javnosti ikada stavili na uvid. Za dvadeset i koju godinu „delovanja“ država je, snagom svoje nepameti, uspela da sebi amputira jedan besprekorno zdrav organ tela i pretvori ga u Frankeštajna koji najperspektivnijem delu nacije sisa mladu krv i, pri tom, od cele nacije prima infuziju. Državni univerziteti pretvoreni su u paradržavne, njihov status postao je u privilegija, njihova nastojanja monopolske igrarije, a njihove uprave – članice kartela. Njihova velika pamet i nemalo znanje pretvoreni su u dovitljivost postizanja „optimuma“ – kako sa što manje truda dostići što veći profit.

Istovremeno, država (u lepezi od Radomana Božovića do Mirka Cvetkovića), iz svojih skroz sebičnih razloga, pothranjivala je sujetu lude mlađarije, omogućavajući i kome treba i kome ne treba da se nauživa u studiranju. Računica je bila kockarski krajnje jednostavna. Što više studenata to manje nezaposlenih. Što manje nezaposlenih, to manje nezadovoljnih. Što manje nezadovoljnih, to više godina vlasti. Država se nije bavila državnim pitanjima, već održanjem vlasti na kredit. Zaboravljajući pri tom potpuno da i profesore i studente upozori da znanje jeste roba, ali da se ta roba na državnom univerzitetu ne plaća novcem nego trudom. A država je tu da se za sve ostalo pobrine.

Po uzoru na staru kartašku igru „ajnc“, Bolonja je paradržavnim univerzitetima došla kao kec na deset – idealno sredstvo da se zaoštri forma i zamagli suština. Bolonjska pravila su u našem slučaju (što bi rekao Krleža) „sa okusom češnjaka“ – skroz srbijanska. Kad su obaveze u pitanju, žale se mnogi studenti, onda su one „po Bolonji“. Kad je, međutim, reč o studentskim pravima, gotovo po pravilu se čuje odgovor: „Ja sam ti i Bolonja i Univerzitet i otac i majka!“. Na državnim univerzitetima, dakle, nema jasnih pravila ponašanja. A tamo bi država svakako morala da ih uvede.

Jer, kad nema jasnih i preciznih pravila ponašanja, složićemo se, sve je moguće. Moguće je, na primer, da profesor direktno iz bajbokane, u kojoj je proveo pola godine zbog sumnje na korupciju, dođe i sedne u fotelju dekana državnog fakulteta koji treba da „prodaje“ znanje o zakonima; o pravu i pravdi, dakle. I moguće je da drugi dekan na „svom“ državnom fakultetu kao „istaknute naučne radnike“, zaposli dva tuceta svojih najbližih rođaka (suprugu, sina, ćerku, zeta, snahu, priju, sestru od tetke….). I sasvim je moguće da Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu bude zatrpan prijavama istaknutih naučnika, uhvaćenih u plagiranju. Sa druge strane, moguće je da studenti činjenicu da su primljeni među akademce pogrešno razumeju kao privilegiju, iako je to velika, velika obaveza. Prema sebi, porodici, Otadžbini, na posletku.

Šta, dakle, država treba da uradi? Kad je do sada pravila izuzetke neka napravi izuzetak i na Filozofskom fakultetu i neka učini da se do kompromisa dođe. A onda neka kaže „Dosta!“ i neka, ako ima snage, u visoko obrazovanje jednom za svagda uvede red. Samo tako stihovi drevne studentske himne „Vivat academia! Vivant professores!“ neće biti potpuno obesmišljeni.