General i pravda

Beograd i Srbija morali bi se zamisliti i zastideti nad premlaćivanjem Jove Kapičića. Zbog toga što je žrtva takvog necivilizacijskog čina čovek na zalasku života, što je reč o istorijskoj ličnosti bogate kontroverzne prošlosti, pa i zato što i Beograd i Srbiju na stid poziva „istaknuti borac za ljudska prava“, crnogorski knjaz Milo, uz sasluženje pleve nevladinih organizacija za ljudska prava. Ali neuporedivo više zato što, delovanjem građana i njihovom slobodnom voljom izabranih vlasti, država Srbija i njen glavni grad decenijama već sistematski i sistemski uzgajaju bezumnike i očajnike. I takvom genetskom inženjeringu nikako da se nazre kraj.

Srbija sve više jeste, a ne može i ne sme biti livada na kojoj bez reda i institucionalne pravde pravdu u svoje ruke uzimaju bezumnici ili očajnici. Ona, kod tolikih sudova i tužilaštava, kod tolikih zakona i podzakonskih akata, kod tolikih apsana i kazneno-popravnih domova, kod tolikih mogućnosti za primenu pravde i kaznu po zakonu, nije i ne sme biti gabrova šuma u kojoj se principom taliona seku čovek i njegove najveće vrednosti. To nikako ne biva.

Primer generala Kapičića u tom smislu primer je krajnje slikovit i poučan. Evo zbog čega.

Jovo Kapičić, po svedočenju vremena u kojem je stasavao, nesumnjivi je heroj komunističke revolucije. Potom je avanzovao, prestao da bude čovek i i heroj i postao revolucionarno „tri u jednom“. Bio je čizma, opasač i pendrek. Gazio je, stezao do gubitka daha i udarao besomučno „neprijatelje“ revolucije, koje je, kao revolucionarni apostol, doživljavao i kao lične neprijatelje. Nije mu bilo bitno ko su bili neprijatelji. Još manje da su i oni ljudi. U jednom trenutku javilo mu se da je bog. A bog, je li, nema ni razloga ni nameru da poštuje efemerne ljudske zakone. Doživljavajući sebe kao boga, imenovani je, svestan svoje moći nesputane zakonom, ogrezao u ljudsko bezakonje. Koje je, po prirodi stvari, uzrok mnogih zala. Od kojih su se ljudi, svesni njihove razorne moći po civilizaciju, društvenim ugovorom zaštitili još na početku stvaranja države. I izmislili zakone da zla sputaju. To za revolucionarnog apostola Jovu Kapičića, međutim, nije važilo.

Godine u svom toku i po samo zlo imaju medikamentozno dejstvo. One prvo učine da zlo utrne pa umine. Potom učine da i ljudi – bogovi posustanu i zanemoćaju, te se opet vrate u ljude. Katkad u vrlo grotesknom obliku. Na primer, kao nemoćni i drčni starci koji nikako da pokopčaju da ih vreme kažnjava. Između ostalog i tako što im u po bela dana pošalje nekog bezumnika ili očajnika.

Zapričasmo se, a poenta izmiče. General Jovo Kapičić je jedan od onih ljudi koji svoja diskutabilna dela ne samo da nisu krili, nego su se njima, sa sebi svojstvenom crnogorskom epikom, vazda naglas hvalili, nehajni za mnogu suzu koja je usled njihovog revolucionarnog činodejstvovanja prolivena, za mnogu kap krvi koja je pala, za mnogi težak uzdah nečije majke, sestre, siročeta, pre svega. Iz takvog greha nečinjenja države, ne samo u generalovom slučaju, već u „ne zna im se broja“ slučajeva, rađaju se u Srbiji i bezumnici i očajnici. Prvi, koji poučeni primerom generala, misle da među ljudima može biti bogova koji svojom rukom mogu da presuđuju drugim ljudima, a ne može. I drugi, kojima uzaludnost čekanja da takvi kao Kapičić budu privedeni pravdi rađa frustriranu strast ka principu „oko za oko, zub za zub“, u civilizovanom svetu davno napuštenom.

Država je o tome morala voditi računa, kad već general nije. Pa da mu kaže: Štitio si revoluciju, ali kako? Uništavao si neprijatelje, ali kako? Gazio si zakon, ali zašto? Bio si bog, ali na osnovu čega? I da mu po efemernom ljudskom zakonu odmeri po zasluzi i stavi tačku na njegovu „epopeju“. Time bi država pokazala da nema ljudi-bogova, da smo svi jednaki, ako ni po čemu drugom ono po tome što nam iz slomljenog nosa uvek poteče krv. Tako bi država generalovim primerom pokazala drugima da ne može biti nasrtaja na drugog čoveka koji može ostati nekažnjen, pa uličnih samozvanih izvršilaca pravde nad generalom možda ne bi ni bilo.

Ovo što govorim nikako nije poziv da jedan gotovo stogodišnji starac omiriše buvaru pred kraj svoga života. Idiotski bi bilo priželjkivati to sad, kad se Jovo na vreme nije nauživao u Spužu. Osim toga, dugovečnost od Boga mu data (koju je on bez milosti drugima poništavao), ako mu na kraju donese spoznaju o sopstvenom „putu“, biće mu kazna najveća. To što sam rekao poziv je našim policijskim i pravosudnim organima – državi, dakle, da što pre uhapsi i po zakonu najstrože kazni napadača na generala Kapičića, kako se u ovom narodu bangave pameti ne bi ispilio još neki general Jovo.