Generalska pamet

 Pa da se potom smiri i sam Jovo. Tražio sam pravdu i za napadača na Jova i za samog generala. Napadač nije uhapšen, kočoperni Jovo u dubokoj mirovini, pošto je zacelio rane junačke, u intervjuu bosanskim Danima didaktički zaključuje da, čim je dobio batine na beogradskoj ulici, u Srbiji nema demokratije još od svetog Save. Žali se da je ovo zemlja bezakonja. Medijski vitla pištoljem koji je inkriminisanog dana slučajno zaboravio, jer da nije napadača bi „ubio ko zeca“ i rezignirano zaključuje da odavde mora otići, jer „kako bi neko ko je partizan i antifašista danas u Srbiji bilo poželjan?!“. Državi Srbiji tako i treba kad nije mogla da privede pravdi napadača na Jova, pa da ispita motive napada na legendarnu starinu. Onda bismo koješta nešto mnogo jasnije saznali i o počiniocu i o žrtvi tog očajničkog čina. Nekako u isto vreme, na stupcima Politike u pero vojnog komentatora Lazanskog generalsku ispovest diktirao je (mislilo se) zaboravljeni načelnik generalštaba JNA i sekretar vojni, devedesetogodišnji admiral Branko Mamula. U potrebi da dubinskim čišćenjem u cvetu starosti oriba i ispolira sebi biografiju, Mamula je iz starog Kotora ispraznim govornim akvarelom takođe živopisao generala JNA kao čizmu, opasač i pendrek. Kao tri u jednom koje život provede učeći da „neprijatelje revolucije“ gazi, davi i udara. Zaboravljajući mudro da podseti kako je povod za eskalaciju sukoba između Slovenije i JNA 1987. godine bilo slovenačka medijska pažnja nad mahinacijama oko izgradnje (o trošku budžetskih obveznika) njegove vile na hrvatskom primorju, admiral analitički zaključuje da „vojno rukovodstvo JNA snosi odgovornost što nije izvršilo državni udar, što je dozvolilo da nacionalističke vođe i separatističko ponašanje dveju zapadnih republika gurnu JNA u ruke srpskog nacionalizma, koji je JNA beskrupulozno iskoristio u međunacionalnom ratu i na kraju odbacio“! Državi Srbiji tako i treba, kad je bila glupa pa je u sukobu Mamule i Slovenije oko vile na Jadranu pre dvadeset pet godina idiotski stala na Mamulinu stranu, ne uspevajući da razluči kako rušenje jedne admiralske vile i mita o njenom vlasniku ne bi srušilo već očvrslo temelje Jugoslavije. S generalskim sentimentom (kao u Mitketa) nad „beše naše“ korespondira i kritički osvrt (Danas, 26. 12.) izvesne gospođe Vesne Roganović na moj tekst o napadu na generala Jova. Ta dama, potpisom koleginica mi (pravnica), a prezimenom i manirima (nagađam) kći, snaha ili bar bratanica nekog generala JNA, zamera mi da sam „od cele impresivne biografije narodnog heroja i generala Kapičića, … izdvojio da je … bio čizma, opasač i pendrek koji je gazio neprijatelje revolucije“, pri čemu nisam podrobno objasnio ko su neprijatelji revolucije. „Gospodin Kapičić“, kaže gđa Roganović, „borio se protiv Hitlera od samog početka, kada je ovaj bio najjači, protiv silnog Staljina kada je ovaj bio neprikosnoven u komunističkom bloku, a sve u interesu svoga naroda da ne bi bio istrebljen od Hitlera, a porobljen od Staljina“ (?!), a plod antifašističke borbe Jovove (hvala na poduci iz istorije) bio je što su „mi“ (tj. oni) „rođeni pedesetih godina lepo proživeli svoju mladost putujući po svetu bez viza, u italijanskim cipelama i farmerkama, što je bilo mislena imenica za ostale komunističke zemlje,“ Ne treba ostati dužan razjašnjenja. Za generale JNA i njihovu decu (danas razbaškarene po udobnim, često tuđim stanovima i vilama) neprijatelji revolucije su svi oni koji su makar jednom ma i popreko pogledali na njihove faraonske privilegije. To su svi koje je fiksirala kao neprijatelje revolucije njihova generalska pamet. Pamet koja je, rezervišući sebi mesto izvan i iznad zakona, često svojeručno bila i zakon i sudija i izvršilac presude za druge ljude. Ta pamet (izgleda nasledna) baždarena je u Kominterni, gajena i negovana u ekskluzivnim prodavnicama najbolje robe, mondenskim letovalištima na Jadranu, zimovalištima na Jahorini i Tari, sve „za dž“, pakovana u italijanske cipele i farmerke, filovana gađenjem i mržnjom prema srpskom narodu, koji ju je (gle apsurda!) najviše i izdržavao i tetošio. To je pamet koja je prisilno mobilisala i u kasapnice slala srpsku mladost i 1945. i 1991. (u različitim prilikama ali sa istom neutoljivom željom za svevlašćem), koja je preplaćena da čuva zemlju, ali je čuvajući „stečena prava“ najaktivnije učestvovala u razbucavanju i Jugoslavije i Srbije. To je pamet kojoj se klanjala, upropašćavajući sebe, Srbija, umesto da se uredi kao pravna država. Kao država u kojoj niko ne bi smeo da Jovi slomi nos, ali ni Jovo ne bi smeo da vitla pištoljem, pa ne bio general nego sam maršal.