Hazjanin

Dočekali smo ga kako dolikuje takvom gostu. Domaćinski. I još bolje. Kako se dočekuje neko veoma drag. Sve što je značajno u Srbiji sjatilo se na doček. Zvonila su zvona beogradskih hramova. Zasuli smo ga darovima. Poklonili mu čak i svoje srce, kako bi smo otklonili i tračak sumnje u iskrena osećanja. Jer, zaboga, Srbi smo mi, matuška je Rusija, gledamo u nju kako se u majku gleda. A Vladimir Vladimirovič je em posvećen Njoj, matuški, em tako čvrst i stamen da je kadar vaskrsnuti i davno samrlo samopouzdanje.

Gost nam je rekao šta je imao da kaže. Bez okolišanja. Pravo u oči. Da primimo k znanju, pa da se eventualno poravnamo po tome. Potom je malo predahnuo, zabavio se čak. Onda je otputovao. Ostali smo puna srca (onog koje smo darovali). Verujem, svi. Pa i ja. No, u mom srcu, priznajem, osim svetlijih artikala bilo je i zebnje. Evo zašto.

Razgovaralo se o ekonomiji i politici, situaciji u svetu. Razgovor s našim predsednikom trajao je sat duže od predviđenog vremena. Javnosti je malo šta bitno rečeno, a o tome što jeste valja dobro razmisliti. Između silnih izliva bratske ljubavi, od ruskog premijera stigla je jasna poruka – u EU možemo, ali da se o tome s Rusijom dogovaramo. A, ako smo braća, u NATO njet. To škodi interesima ruskim.

Da se nisu utrkivali u znanju ruskog jezika, pevanju ruskih pesama i nabrajanju slavne ruske braće od Jaroslava Mudrog pa nadalje, naši su predstavnici možda mogli da cenjenog i dragog gosta zamole za neka pojašnjenja: Na primer, zašto ulaganja Rusije u Srbiju nisu tako značajna kao ulaganja Evropske unije? Ili zašto (kao braća) imamo najnepovoljniji tretman među svim ruskim partnerima u naftnoj industriji? Ili, zašto je baš (krajnje aleatoran) ulazak Srbije u NATO pakt tolika opasnost po Rusiju da se i pomisao na to u korenu mora saseći, kad opasnost po ruske nacionalne interese nije bio ulazak Slovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske (sve su bliže ruskim granicama od nas)? Kako ulazak Srbije u NATO može bezbednosno da ugrozi Rusiju kad, eto, već imamo NATO bazu na teritoriji Srbije (Bondstil kod Uroševca) na šta Rusija vo vremja nije baš obraćala pažnju? Ako ostanemo van evroatlantskih integracija (u koje nam je nužno ući samo da ne bismo, što neko reče, bili deo jelovnika na astalu), kako Rusija planira da nas zaštiti od eventualnih opasnosti – onako kako nas je SSSR štitio 1941. od Hitlera, tako kako nas je Jeljcin zaštitio od agresije NATO 1999. ili ovako kako se Rusija u UN usprotivila napadu na Libiju? Svašta nešto smo mogli da pitamo cenjenog gosta. I siguran sam da bi nam iskreno odgovorio. Ali nismo. Nego smo bili teško zabrinuti za bezbednost Rusije i, uzgred, da će Rusi ka nama okrenuti svoje bojeve glave ako dođe do nesporazuma s našim alternativnim saveznicima. Kao da ćemo, ako dotle dođe, biti srećni što glave ka nama neće biti okrenute.

Vladimir Vladimirovič je u Srbiji, kao i svuda drugde, samo zastupao interese nacije čiji je premijer. On to briljantno čini. Tako da svako poželeti može da baš on bude premijer njegove zemlje. Čovek je jasno i glasno kazao šta je imao, ne ostavljajući ni milimetar prostora za sumnju da će se svojih reči držati.

Nije, dakle, problem u govorniku, problem je u auditorijumu. Problem je u špalirima ministara, poslanika, crkvenih velikodostojnika … koji su se utrkivali u izlivima ljubavi spram matuške Rusije i njega, dok Srbija teško oskudeva u takvim ljudima koji će se utrkivati u ljubavi spram Nje.

Problem je u nama što Njega nismo dočekali kao jednog od najozbiljnijih (ama tuđih) državnika koje je ovaj svet dao, već kao čarobnjaka Merlina, kao starijeg brata snagatora koji ima čvrgu za svakog neposlušnog našeg protivnika i pregršt bombona za nas. Problem je što smo ga dočekali kao mesiju, Isusa, izaslanika onoga koji gazduje svime živim i mrtvim na kugli zemaljskoj. Jer, čekajući ga kao gazdu, sebi smo vezali jezik da mu, nek bude bogobojažljivo, no ipak jasno kažemo: „Vladimire, brate, istina je da nas i Rusa ima dvesta miliona, ali samo nas jedva da ima sedam. Oprosti, brate, Bog je visoko, Rusija daleko, a na zemlji je tvrdo“.

Ne ima mnogo viceva koje pamtim još iz najranijeg detinjstva. Dva, daj bože, tri. Najupečatljiviji među njima je vic o Srpčetu i Bugarčetu koji, leđima okrenuti jedno od drugog, sede kraj graničnog kamena i začikavaju se. „Ja imam čokoladu, ja imam čokoladu!“, zadirkivao je mali Srbin komšiju. „Ja imam Rusa, ja imam Rusa“, odgovarao je mali Bugarin, zbunjujući svog komšiju. „Meni će tata da kupi Rusa“, nije se predavalo Srpče. „E, ako ti tata kupi Rusa, nećeš imati čokoladu“, uzdahnuo je mali Bugarin. Bilo je to u vreme starog divnog bipolarnog sveta i, iz bugarske perspektive, to uopšte nije bio vic.

Druga su vremena. No, glede sitnih miševa crkvenih (kakvi smo) teško da se išta promenilo. Gazda je gazda, makar bio i brat. A ko je gazda, njegova je zadnja.