Iglene uši

O stavu Vlade Srbije povodom učešća u ceremoniji dodele Nobelove nagrade za mir (koji bi, najavljuju mediji, u zadnji čas mogao biti i promenjen) neću se izjašnjavati ni „za“ ni „protiv“. Ako se izjasnim „za“, bojim se, dospeću među tušta i tma onih kojima je srce puno kad god pođemo uz nos „mrskom Zapadu“. To ne volem. Ako se, pak, zgrozim na stav Vlade i člana joj zaduženog za spoljne poslove povodom dodele Nobelove nagrade kineskom disidentu, svrstaće me među silesiju onih koji uluče svaku priliku da na račun srpskih nedaća dokažu i svoje evropejstvo i svoje „izginuće“ za ljudska prava i za svakovrsno blagostanje svih na Planeti, a i u Univerzumu. I to ne volem. Na posletku, šta ako budem „za“ ili „protiv“, pa se stav Vlade za nekoliko sati promeni? Da ispadnem smešan? To tek ne volem.

Povodom odluke Vlade da gleda svoja posla u vezi sa ljudskim pravima u Kini, čime smo iznervirali dvadeset i sedam članica Evropske unije i SAD pride, ne mogu da budem zlurad. Odluka je mogla biti i suprotna, u kom slučaju bismo naljutili milijardu i po Kineza, i opet ne bih mogao biti zlurad. Nije patriotski. I nije pošteno. Zato što je ovo jedna od onih gonoreičnih međunarodnih prilika kad se mali i slab (a bez brata bildera) pokaje šta god da uradi.

Realno, izostanak sa ceremonije u Oslu pred komesarima EU teško da bismo opravdali čak i da se ministar Jeremić (ne daj, Bože!) zamak’o o luster svog kabineta u Nemanjinoj, pa da ambasadori, prvi sekretari, savetnici i ostali diplomatski predstavnici iz svih ambasada Srbije pohrle u Beograd. Tražili bi i tada od nas evropski komesari da na dodelu u Oslo pošaljemo makar šofera ili baštovana ambasade, nema veze što nije državljanin Srbije.

Međunarodni događaji takve vrste uvek su lepa prilika da veliki odmere snage i očepe jedan drugog zbog nečeg, malima krajnje nedokučivog. Zato se, u iznudici u kojoj smo, odluka Vlade da se pravimo blesavi povodom ljudskih prava u Kini, summa summarum, čini čak razložnom. Jer, što bi rekli moji Nišavci, doneta je na spoznaji istine „more, koj zarezuje zrikavog u vojsku“. Pitanje je samo kako da se diplomatski opravdamo pred prijateljima na Zapadu i zamolimo ih za oprost, a da ne ispadnemo smešni. Sigurno ne onako kako ministar Jeremić pravda tešku odluku Vlade („Ljudskim pravima svaka čast, ali Kinezi su nam partneri i prijatelji! A tu je nagradu dobio i Ahtisari.“)

A kako da ne ispadnemo smešni?

Najpre, čini se da smo knezmiloševski počeli da razumemo sopstvenu žablju perspektivu i da iz nje pokušavamo da nađemo kozju prtinu kroz iglene uši međunarodne današnjice.

Potom, valja nam da budemo iskreni. Da, malo povijeni u pasu, kažemo velikima kako jesmo snažno protiv kršenja bilo kojih i bilo čijih ljudskih prava. Ama smo mali i slabi, i nipošto ne želimo da ljutimo velike. Da pošteno priznamo kako smo astmatični da bismo u Oslu vikali „ura!“ kineskom disidentu, isto kao što smo užasno kostoboljni da bismo protestno šetali protiv baze Gvantanamo na Kubi ili rasturanja demonstracija Arapa u Parizu, ili nas, ko za baksuz, zadesi težak glaukom kad god je u pitanju položaj medija u Rusiji.

Takođe, treba nekako da pronađemo i uhapsimo preostale haške begunce. (Setimo se samo zajedničke žrtve koju su hrvatska vlada i Gotovina podneli radi Hrvatske.)

Na posletku, valja nam se polako pripremati za što bezbolnije objavljivanje bankrota nacionalne strategije o četiri stuba srpske spoljne politike. Pozdrav „dobar dan, čaršijo, na sve četiri strane!“ u međunarodnoj politici, ma koliko lepo zamišljen, ma kako pošten i dobronameran, danas (uostalom, kao i uvek) je dečački naivan. On je, sa aspekta nacionalnih interesa, ne samo nedelotvoran nego i krajnje štetan. Jer je bogomdan za još mnoge i još gore prilike od ove, kada ćemo biti teško oznojeni od neznanja šta da učinimo. Zato što lepo smišljena četiri stuba zgrade naše spoljne politike nisu nikakvi stubovi nego rogovi. Snažni, oštri, bivolji, skroz međusobno podbodeni. Te nije moguće da, ležeći na njima kao umiljato jagnje, rukama milujemo, na primer, dva roga, a da nam druga dva ne raspore mali trbuh. Ostanemo li, tako zadovoljni „dostignutim“, bićemo raščerečeni.

Klepsidra nam, dakle, neumoljivo najavljuje skori čas u kojem moramo da kažemo šta je naš konačni međunarodni izbor. Državotvorno. Bez unutrašnjih političkih cinculiranja. Posle toga, možemo da budemo i hrabri i principijelni koliko nam je volja. Ali šta izabrati?