Ivobor

Grad bi trebalo izgraditi na Dunavu, na delu onih nekoliko hiljada spornih hektara sa obe strane r(ij)eke i na njenim adicama, koje srpsko-hrvatsko razgraničenje čini još uvek problematičnim. Tako bismo na dobrobit svih okončali, valjda, poslednji međusobni spor, jer drugih problema, izgleda, više nemamo. Gradu bismo mogli dati i na zajedničkom referendumu aklamacijom potvrditi sasvim neutralno ime – Ivobor.

O dv(j)estogodišnjici stvaranja prve zajedničke države Južnih Slovena, 2118. godine, Ivobor bi, sasvim sigurno, bio veliki i moderan evropski grad, upravo onakav kakav i priliči 22. veku na ovim prostorima. Krasili bi ga avenije i široki bulevari, neboderi i velelepna zdanja, mašti današnjeg čoveka nedokučivi mostovi iz najsmelijih graditeljskih snova, koji će spajati obale i ljude. Turistima sa svih meridijana zastajao bi dah od pogleda na ta graditeljska dostignuća, a ponosnim žiteljima grada i ob(j)e države nadimala bi se prsa od ushićenja. Teško bi se tamo moglo proc(j)eniti šta je l(j)epše i ljudskom oku milije – da li najsavremenija Prometnica inžinjera Mrkonjića ili dugački Karamarkov most, da li široka Avenija sekretara Homena ili blistavi Bulevar glasnogovornika Devčića, da li „carska“ Palata pravde ispred koje brončani Bošnjaković zadivljeno gleda u bronzanu Malovićku (čiji se zamišljeni pogled gubi negde u slavonskim ravnicama) ili vrhunsko zdanje Policijske uprave, da li okom nesagledivo cvetno Šetalište Jadranke i Mirka ili grandiozni Kulturno-rekreativni centar „Boro i Ivo“ u njemu.

No, i takav besprekorni arhitektonski raj morao bi u svom srcu imati neku neuglednu uličicu – kržljavo slepo crevo kojim se jedva promiče između dva bulevara. Morao bi se tu naći zajednički sramotni previd arhitekata i konstruktora ob(j)e graditeljske škole, u kojem cveta prostitucija, diluje se belo i, s vremena na vreme, i pripucava. Takav ćorsokak, od gradskih otaca trajno ostavljen bez zvaničnog imena, Hrvati bi mogli zvati Prolaz Rakitje, a Srbi – Sretkovo sokače. Po Sretku Kaliniću, naravno.

Istina je. Kada bi bilo takvog grada (koga, inače, neće i ne mora biti nigde osim u mašti dokonih sočinitelja kolumni) u strogom njegovom centru morao bi se neki neugledni sokak, makar i nezvanično, narodski, zvati po Sretku Kaliniću: Morao bi da nosi ime tog surovog parije i ubice (kako mu je već pravnosnažno presuđeno). Pošto doprinos „postojanjem“ ovog srpsko-hrvatskog državljanina, krajnje opasnog bad boy-a, uozbiljavanju dve države i dobrosusedstvu Hrvata i Srba nadilazi sva njegova nepočinstva skrivljena u Srbiji, Hrvatskoj i „diljem“ Evrope. Svojim bivstvovanjem, njegova ličnost, takva kakva je, nedostižno nadilazi sve velikane jugoslovenske ideje u obe nacije i dodatno obesmišljava sve jalove pomiritelne pokušaje evropskih i inih diplomatskih agenata na ovim prostorima u protekle dve mučne decenije. Jer da nije njega ne bi bilo ni tako uspešne saradnje.

Dobro, toj našoj „diki“ Srbija je (pitaj boga kako) pružila šansu da utekne sa mesta zločina u kojem je usmrćen jedan čovek i pridavljena jedna vizija. Dobro, njegova država rođenja (pitaj boga na koji način i iz kojih razloga) pružila mu je putovnicu i utočište, ostavljajući ga na miru da godinama živi u mirnom zagrebačkom Rakitju. Dobro, u sve to se umešao i prst sudbine na obaraču pištolja njegovog kompanjona. Plus džangrizavo javno mnjenje koje tura svoj nos svuda gde mu nije mesto. Dobro, sve to nema veze sa našim sklopljenim rukama da se i na srpske prognanike u Hrvatskoj primene evropski zakoni, nema veze sa parnicom koju su komšije započele protiv nas pred evropskim sudovima, nema veze sa prisustvom suseda na albanskom useljenju u deo naše kuće. Ali da nije bilo dobre vere „nekih novih političkih klinaca“ da se nešto mora preokrenuti u interesu i jednih i drugih, pitanje je koliko bi još vremena bilo potrebno da hrvatske i srpske vlasti pređu rubikon ozbiljnosti svojih međusobnih namera. Makar i pod prismotrom velikog evropskog brata.

Pesimistima ostaje da sumnjičavo vrte glavom. Da grickaju zanoktice, zabrinuti zbog brzine dogovora o saradnji i nagle promene ustava jedne države koja i te kako drži do sebe samo da bi se Srbima „učinilo“. Ostaje im da se čudom čude efikasnosti u poslu izručenja Sretka Kalinića. Efikasnosti, zavodljive poput bogate i ukusne večere srpskih turista u opatijskom „Bristolu“, uz umilan poj istarskih klapa. Posle koje konobar donosi još bogatiji račun. Od koga bride uši i znoje se nervozni prsti dok prebiru po džepovima. I odzvanja neprestano pitanje u ušima: „Pa, zar toliko?“ Dok se konobar pristojno smeška a klapa umilno veze „Ribar plite mrižu svojuuu…“