Nema vrdanja! Prijatelji iz Evropske unije, u svojstvu kvitara, traže red na našoj političkoj pijaci. Žele da čvrsta demokratska pravila smene veru, moral i zakone koje su srpski političari skrojili po svojoj meri, podarivši nam isprazan red naopakih stvari, da ni optička varka da je sve u redu odavno nije normalna.
Priterani uz zid strogih evropskih regula, naši vladari i glavari, uglavnom nevoljno, moraće da napuste jedan po jedan rov poslednje odbrane sopstvenih taština. Neki to, naravno, neće preživeti. No, ništa je život jednog političara prema životu nacije!
Ima pravo EU. Kako se može graditi evropska Srbija na temelju blanko ostavki? Nikako. Parlament, vrt demokratije, ne mogu gajiti sezonski radnici, zaposleni po ugovoru o delu kod sopstvene partijske oligarhije. O dobrim zakonima za uređeno društvo ne mogu promišljati roboti – delovi beskrajne glasačke trake, koji na ulazu u Skupštinu izuju i ostave pamet. Glas razuma ne mogu biti Nušićevi narodni poslanici „koji znaju i da govore i da ćute, samo neko treba da im javi kad da govore a kad da ćute“. EU kaže da su blanko ostavke u svađi sa demokratijom, mi prihvatamo. Donećemo nov izborni zakon u kome njih neće biti, postojeće blanko ostavke sagorećemo u logorskoj vatri pred Narodnom skupštinom, oko koje ćemo igrati Kozaračko kolo dok predsednik države ne kaže „Evropska unija je u pravu!“. I sigurno nećemo pogrešiti. Evropa proverila. Ali…
Cepanje blanko ostavki s postojećim izbornim sistemom je vrlo hazardan potez, jer bi na političkoj pijaci u Srbiji nastao haos. U kom bi se, lišena ove mere partijskog zapta, mnoga bangava politička raga za jednog saziva skupštine više puta prodala i preprodala po ceni najskupljeg lipicanera.
Upravo je to razlog što se ideja o većinskim izborima u sadašnjim srpskim političkim prilikama čini sve mudrijom i korisnijom. Krajnje je vreme (dvadeset godina od obnove višepartizma) da opet udari ime na ime, pamet na pamet, ideja na ideju, ugled na ugled. Krajnje je vreme da se više ni jedna polupismena šuša i rođeni mufljuz, koji su se slučajno zatekli u nekoj kafani za vreme krojenja kandidatskih lista, ne sakriju iza naziva bilo koje partije, iza njene istorije, iza velikih imena (koja, da su živa, ni ulicu sa takvima ne bi prešla). Krajnje je vreme da kreativna strast u politici nadjača Pavlovljev refleks za vlašću.
Istina, uvođenje većinskog sistema donelo bi zemljotresne promene na srpskoj političkoj njivi. Mnoge bi se naprsline i pukotine otvorile, ama bi se ona i pročistila od korova. Bilo bi tu štete za mnoge. Na takvom političkom bojištu mnogi će potpredsednik partije da pogine, mnogi gensek da strada. Imali bismo izborne Šumarice članova predsedništva stranaka i lokalnih aparatčika i političku Golubnjaču dosadašnjih narodnih poslanika i ministara. Ali ništa je karijera jednog političara (bilo koga) prema životu nacije!.
Štete će biti, ali će biti kratkoročna. A naše vladare većinski sistem ne bi trebalo da plaši. U borbi jedan na jedan, osim predsednika Tadića (koji se na neposrednim izborima već dokazao), od lidera partija na vlasti u parlament bi sigurno ušli potpredsednici Dačić i Krkobabić i poslanik Dragan Marković. Ostali, kako ko, uz mnogo iskrenosti i časnog truda. Eto, koristi. Ministar Dinkić bi se, najverovatnije, vratio ekonomskoj nauci, Vuk Drašković bi napisao novi, možda svoj najbolji roman. Eto koristi. Zar će biti štete ako gospođa Trivan bude izabrana za najdražeg profesora srpskog jezika i književnosti, pošto u časnoj borbi glasovima svih učenika Srbije pobedi Aleksandra Jugovića? Naravno da neće. Eto, dakle, koristi. Može se zamisliti kakva bi besplatna rehabilitacija za mnogog bolesnog žitelja Srbije bila da ministra zdravlja u trci za parlament pobedi neki travar sa Rtnja. Eto koristi.
Sa opozicione strane u parlament bi ušli prekaljeni Nikolić i Vučić. I Koštunica, verovatno. Možda i Čeda, ali se ne bih kladio. Ostali, tanka svirala. Ali bi većinski sistem i na opoziciju delovao blagotvorno. Ako gospodin Šormaz nije zadovoljan politikom rukovodstva stranke dozvole mu da svoje ideje odmeri po većinskom sistemu. I on propadne. Gospođe Pop Lazić i Radeta morale bi u trci za mandat da ponude nešto opipljivije od kletvi. Eto koristi. „Narodni tribun“ Velja Ilić dobio bi možda osamdeset procenata glasova (svoje uže porodice), što mu ne bi bilo dovoljno ni da poljubi kopito jednog od Rosandićevih konja pred Skupštinom. Tu je tek korist.
Ne treba se zaluđivati. I u većinskom sistemu pobediće na izborima mnogi egzibicionista, proći će na rukama svog novca kojekoji „tajfun“ (što bi rekao Šojić), ući će u parlament i po neki ozbiljan prevarant. Ali štete neće biti. Jer će neminovno u skupštinu ući i dovoljno onih koji misle, koji veruju, koji žele, koji uspravno hodaju, koji su se već dokazali u svom poslu, koji imaju viziju, koji se ne štede. Onaj među političkim liderima ko za prvi saziv po većinskom principu okupi bar desetak takvih, makar trenutno bio u opoziciji, već u drugom skupštinskom sazivu vladaće Srbijom.
To svi mi dobro znamo samo se pravimo mutavi. Dok nas EU ne podseti. Zato, God, save the European Union!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
