Izvinjenje

Bilo je prilika u mom sredovečnom životu da mi, kao Srbinu, bude neprijatno zbog neotesanosti ljudi koji su Božjom kockom moji saplemenici, iako bih bio rad da nisu. Pohodila me je nelagoda zbog prosipanja „srpske pameti“ kao što se prosipaju pomije, iako srpska pamet to ne zaslužuje. Znojio sam se od bahatosti onih koji se (što reče čestiti knjaz) Srbinom samo zovu. No, nikad mi ne bi tako neprijatno kao pre neki dan, kad mi je sa ekrana direktno u lice sasuo pitanje „Zašto?“ Avram Izrael. Kratko, jasno, pošteno, „Zašto?“, na koje valja dati ljudski odgovor.

A šta ja da odgovorim čoveku koji je 1999. sedamdeset i osam noći probdeo nad Beogradom, iako (gle, iznenađenja!) nije Srbin nego Jevrejin, dok su neki „i te kakvi“ Srbi šamarali tople destinacije spokojno daleko od „milosrdnog anđela“? Da mi je žao?

Kako da objasnim njemu, ili bilo kome od preostalih ni dve hiljade članova zajednice koja je, po sebi, toliko obogatila istoriju, umetnost, nauku ove nacije, da, ono što su izgovorili ona i on, nisu reči moje, moje porodice, mojih prijatelja, moje Otadžbine?

Gospodine Izrael, o njoj, tzv. pevačici, koja je „to“, i njemu, tzv. pevaču, koji je isto „to“, moram prozboriti koju, kao o glavnim glumcima ove sramne epizode, iako su u opštoj kaljuzi Srbije tek mali statisti. Nadam se da ćete razumeti da je kod nje, koja je „to“, količina nevaspitanja direktno srazmerna netalentovanosti, a količina sive moždane mase obrnuto proporcionalna količini silikona u mlečnim žlezdama. Da to traje od adolescencije i da takva anamneza galopirajuće progresira, bez izgleda sanacije, dajući posledičnu potrebu da se sopstvenim spodobnim karakterom izaziva stalna pažnja javnosti. Stoga „to“, sva je prilika, nije dobacilo ni do osmog razreda osnovne škole, jer da jeste, kao „to“ čiji je patriotizam „veliki“, setilo bi se da je jednu od najlepših oda Srbiji ispevao Oskar Davičo, Jevrejin.

A šta reći o njemu koji je „to“? Zvezde kažu da mu je još s početka prvog razreda osnovne škole krava pojela bukvar, te da je on, u želji da se kravi osveti, pojeo kartonske korice bukvara, što je izazvalo želudačnu kiselinu i štucavicu, koju je (po narodnom predanju) lečio udaranjem glavom o bukvu toliko često da je glava na kraju sa bukvom i srasla. Otuda je njegov um primer tabulae rasae. Tako da je, govoreći da ne voli Jevreje, možda pomislio da se radi o tipu američkih mlaznih aviona, a da mu je neko pomenuo Sefarde i Aškenaze, možda bi pao u nesvest. Tako „besprekornog“ uma, taj bi čak i u nacističkoj ili fašističkoj nomenklaturi (za koju je filozof Benedeto Kroče kazao da je vladavina divljih magaraca) mogao da dobaci najdalje do nekog nadzornika klozeta. Njihovih mudrovanja radi, pretpostavljam, ne moram da Vam se izvinjavam. Ne očekujete, znam, izvinjenje ni zbog lezilebovićkih spodoba koje se krevelje po malim ekranima kao po izlozima jeftinih kupleraja, nadajući se svotici eura. Znam, slažete se sa mnom da bi toj bulumenti, koju čine krmad prerušena u žene, ocvale poluglumice prerušene u paćenice, pet puta podgrevane pevaljke prerušene u kraljice, seoski đilkoši prerušeni u rokere i slotija „Mr. and Mrs Nobody“ kreatura, valjalo nalupati šamare i poslati na društveno koristan rad na oranice PKB.

Gospodine Izrael, izvinite što ste i Vi svedok vremena u kojem u Srbiji javno mnjenje kroje, kulturnu matricu prave, etiku propovedaju… lepljivi oberprevaranti, koji su medijske imperije sagradili, glumeći da su svakoj politici, svakoj ideji, svakoj viziji na usluzi, dok kao pijavice sisaju ostatke ostataka narodnog zdravog razuma. Što i Vama mora da je jako neprijatno kad ih vidite kako se šepure kao vlasnici naših misli i čujete da svoj put ističu kao put kojim treba ići, iako svi znaju da nije i ne može biti tako. Iskreno mi je žao što Vaša i moja Srbija nema potrebu, nema volje, nema hrabrosti da takvim stonogama počupa svih stotinu nogu, nego je tako zabila glavu u pesak da joj ni nožni prsti iz peska jedva vire. I biće mi žao ako Vaša mala, časna zajednica u Srbiji ovim povodom svoja Ustavom garantovana prava ne ostvari na sudu. Po pravu na naknadu štete još iz Srpskog graždanskog zakonika iz 1844, koje veli da kad štetu nekome marva načini, ne kažnjava se marva nego njen gazda. Ne imajući drugi način da se solidarišem s Vama, ja Vama (kao čoveku čiji me je glas 10. juna 1999. onoliko obradovao) i svim članovima Jevrejske zajednice u Srbiji šaljem izraze najdubljeg poštovanja.