Javnos’

Ustavni sud, naciljavši tren kad su bivše prilike popustile stisak oko guše a buduće se još nisu latile španske kragne, učinio je ono za šta se odavno znalo da mora i što je bilo jedino moguće učiniti u datim okolnostima. Prosuo je iz kazana u slivnik trogodišnji “pregalački” rad ovog saziva Visokog saveta sudstva. Vrnuo je otpuštene džadžove i prosekjutore na posao.

Jednog dana, kad objektivni letopisci budu brojali boflove ovovremene Srbije, tvrdim, kao najveći bofl izdvojiće (sad već po svemu) legendarnu reformu pravosuđa. I to ne zato što nakon nje gegula iz sela više Ljubovije mora da šipči sto i resto kilometara do Loznice da bi poljubio pravdu, ni što sudije iz Pirota utorkom razapnu tezge i obese svoje kantare u Babušnici a četvrtkom u Dimitrovgradu. Najmanje zato što se neko dobro setio da izluftira odranije memljivo pravosuđe u Srbiji i, zašto ne reći, lustrira one koji su za lustraciju bili. Ova reforma sudstva (srpska “Rosa salvahe” serija) ostaće upamćena kao najgori trash prve dekade XXI veka po, od Tribala i Besa neviđenom, voluntarizmu pri rešavanju “nagomilanih problema domaćeg pravosuđa”.

Ne sporim. Među otpuštenima najviše je onih koje je trebalo oterati, ima onih koje je trebalo hapsiti a ne terati, pa čak i onih koji se vesele što je ukinuta smrtna kazna. Ali zasigurno ima i onih časnih, radnih, velikih znalaca sudijskog posla, šutnutih poput kerova jer su znali da uspravno idu ispod toge. Slikovito rečeno, čija se nestručnost sastojala u tome što možda Nati katkad nisu rekli da je malo smršala, čija je nesavesnost evidentirana jer možda Sneški povremeno nisu kazali da su joj lokne predivne i čija je nedostojnost utvrđena što se nisu setili da pohvale Boška kako je najzad naučio sve padeže. Što su i oni “popili asfalt” đuture, na osnovu tipskih odluka, sa opančarsko-šloserskim obrazloženjem da su nestručni, nesavesni i nedostojni sudijske funkcije. Pa je sada “kuku i lele” i učinjen đuture bofl Ustavni sud mora da ispravi takođe đuture, bez obzira na pravdu – da vrati za sudijski sto i one koji bi u Palatu pravde smeli doći jedino sa lisicama na rukama.

Direktna šteta od “reforme” lako se da izračunati: 1.000 evra prosečne sudijske plate pomnoži se sa 30 meseci pa sve to s brojem otpuštenih sudija i tužilaca. Plus markice za prevoz, plus zatezne kamate. Indirektnu štetu sabraćemo valjda nekad.

Da javnos’ u Srbiji nije matora lada, znala bi da postavi dva pitanja i da ište na njih odgovor. Ko napravi naciji ovoliku štetu? I, kome korist od ovakve bruke? Ne bi kao obudovela popadija samo seirila nad izlivima nežnosti koje u dugoj i istrajnoj ljubavi jedno drugom godinama upućuju Olja i Velja.