Kabare

Na vrh jezika mi bilo da se opredelim „za“ ili „protiv“ NATO, pa nisam. Poželeo sam da prozborim koju o uticaju crkve na državu i džamije na nauku, ali sam se ujeo za jezik. Magla je to, a ja se magle od vojske prilično bojim. Onda mi došlo na um da govorim o dijalogu (koji je Srbiji, jelte, prekopotreban), ali sam našao da je izlišna svaka reč o dijalogu posle onakvog debatnog dijaloga Borke Pavićević i Ljiljane Bulatović (a može i obratno). Mislio sam da, eventualno, otkrijem svoje bojazni povodom decentralizacije (koja meni prilično tukne na flotaciju državnog jezgra) ili da, možda, kažem svoje mišljenje o restituciji (što bi bilo krajnje nezvano, jer niti moram da vraćam, niti očekujem da mi se vrati). Od svega sam, međutim, odustao. Džaba ga bilo, dosadilo mi da budem seriozan. Da primećujem i zanovetam, da uzdišem i džangrizam. Valjalo bi da i ja kažem koju lepu reč o životu u ovoj Srbiji, koji nije baš za potcenjivanje. Da i ja jednom kažem „evet“, makar bio proglašen za apologetu današnjice.

Lepa reč. Jeste, ama koja?

Kabare. Da, kabare. Lep, muzičko – poetski. Pred koji izađeš raspuknute glave od teških obaveza i još težih briga, od kojih ti se gipsira knedla u grlu i glasne žice skupljaju u preteći urlik, gotov da utoneš u san, smrvljen napornim danom, besan na svakog ko ti je prešao preko senke, itd, itd… A onda se dogodi čudo. Odjednom te obuzme lagana milina i pohodi te svest da je čoveku (biće koje hoda na dve noge, grabi sve živo sa dve ruke, i mlati jezikom kao granom) potrebno tako malo da bude ne samo zadovoljan, nego i srećan.

U prošli utorak uveče, prateći gospođu Milić (neka čitaoci oproste na uguravanju familijarnosti u ovu kolumnu kroz mala vrata) i njenu želju da ne dozvoli da se pretvorim u „arbeitmachine“, obreo sam se u Pozorištu na Terazijama. Tamo sam se, suočen s kabareom „Da, to su bili dani“, prisetio znane mi istine da je ovaj naš mali, jedini, neponovljivi život ipak nešto više i značajnije od proverene vulgarnomaterijalističke maksime „u se, na se i poda se“ i mnogo više od (u Srbiji okorelih) predrasuda „Bog, pa ja!“ i „Država, to sam ja!“ (Kod nas trapavo prevedene s francuskog kao „Nacija, nauka, kultura, poljoprivreda…. život, to sam ja!“). Tamo su me živi, zdravi, prirodni, nenametljivi a potpuni osvajači slušalačke i gledalačke pažnje, Boris Pingović i Nebojša Dugalić (koje bi čovek mogao uvrediti ako kaže samo, veliki umetnici, a ne doda, i posvećenici) u pratnji dvoje mladih muzičara (takođe, velikih umetnika i posvećenika svog posla), bukvalno priveli meni, onakvom kakav očekujem da jesam.

Časteći publiku muzikom i pesmom briljantne nesavršenosti, vrcavim anegdotama iz boemskog života mnogih čuvenih umetnika, aforizmima koji izražavaju stav, a ne guše tuđu misao, poezijom koja je medikamentozna, svime time ponuđenim krajnje prijateljski, otvorenog srca, domaćini su učinili da se jedan sasvim običan, najčešće nadrndan, beogradsko-srbijanski baksuzan dan za stotinak nas srećnika pretvori u veče prisnog spokojstva i da to potraje do duboko u noć. Tako su našem ukrpljenom „svetu“ dodali malo neba i potvrdili tačnost preporuke iz neke srednjevekovne medicinske knjige da je najbolji lek za melanholiju igra i pesma glumaca.

Umetnici su pokazali da su dostojni svoga zvanja, da su vredni uvažavanja publike, da su neponovljivi hećimi duše publike. Publika je pokazala da ume da čuje, da uživa, da se saglasi, da se dogovori sa sobom, među sobom i sa umetnicima. Razumevanje je bilo obostrano i potpuno. Niko nikoga nije prozvao. Niko nikoga nije prevario. Niko nikome nije podvalio. U toj mikrosredini, sasvim sigurno prepunoj različitosti, harmonija (dug, nedosanjani san zaluđenih idealista) pohodila je parče Beograda. To je bilo lepo.

Onda smo izašli u letnju noć. Ne znam kako su drugi odlazili svojim kućama. Milići su se vraćali gradskim prevozom. Samo jedno guranje na vratima polupraznog autobusa, samo jedna psovka, samo jedan veleslalom do prvog slobodnog sedišta, samo jedan popreki pogled upućen trudnoj ženi, samo jedan neartikulisani smeh, samo … Bilo je dovoljno da se lepota (koja je već bila perfekat) raspukne kao balon od sapunice usred zrikave, krmeljive, srbijanske stvarnosti. Bilo je dovoljno da i meni (kao i gospođi Milić) bude pomalo neprijatno što smo sebe častili jednim kratkim predahom zadovoljstva i sreće.

Jer, nažalost, Pozorište na Terazijama i mi u njemu nismo bili Srbija. Petnaestica u svom hodu od Zelenog venca do u vrh Zemuna je Srbija. Pa, i ona ne potpuno i ne toliko raskošna u svojoj nelepoti i nepristojnoj smušenosti.