Kandidat

U fokusu ovog razmišljanja nije ni domaća vlast, koja je negde u opoziciji, ni opozicija, koja je negde na vlasti, među nama koji smo na ledini. Zanimljivije mi je, u kontekstu izborne utakmice, da zavirim preko plota, u susedstvo. Agencije su prenele vest da je u Varni (treći grad po veličini u Bugarskoj) opozicija kao svog kandidata za gradonačelnika istakla namučenu domaću životinju iz roda tegleće marve. Magarac, čvrste volje, velikih radnih kapaciteta i uporne naravi, sasvim pitomog imena Marko, protivkandidat je aktuelnom gradonačelniku, uz obrazloženje predlagača da će Marko snagom svog pregora, ako bude izabran, uraditi za Varnu mnogo više od čoveka koji sada dovršava drugi mandat. EPP aspekt tog poteza opozicije, bez obzira na konačni učinak kandidata po razvoj parlamentarizma i lokalne samouprave u Bugarskoj, potpuno je zadovoljen. Neće biti mnogo birača u Varni (pa i diljem Bugarske) koji neće dobro razmisliti, pre nego što zaokruže bilo čije ime. U tome je štos.

Zaista neočekivan potez opozicije u Varni, od strane ciničnih kibicera možda protumačen kao preslana šala na račun trenutnog tamošnjeg kmeta, zapravo je mudar i seriozan korak onih koji žele da žive u gradu koji vole. Apsolutno je tačno da polumilionskom lučkom gradu, poput Varne, na mestu gradonačelnika nije potreban filozof, doktor botanike ili general armije. Upravo obrnuto. Kandidat za prvog čoveka takvog grada mora biti veliki „magarac“, u najpozitivnijem prenosnom smislu te reči, koji se kod nas (nažalost) prilično pogrešno tumači. Rad, a ne politička demagogija treba da odlikuje takvog čoveka. Akcija a ne program mora ga krasiti. Doslednost, a ne vizija. Energija, a ne istančana misao. Nadničarski duh, a ne dar analize i sinteze. Upornost magareća a ne pronicljivost svinje. Nesalomiv karakter, a ne nesalomiva politička ideja. Ogromne uši (da sve čuje), a ne ogromna (vučja) usta. Ćud tvrdoglava, a ne suptilnost Bolonje.

Predlog da Marko postane kmet Varne, može samo služiti na čast narodu koji je navikao komšiluk na divnu narodnu izreku „Ima da te rasturim, kao Bugari Skupštinu“, a koji, korak po korak, odlazi od te izreke i hoda ka svojoj zrelosti. Opomena je to elektorskom puku da je za dobrobit jedne nacije potrebno mnogo „magaraca“ sa pasivnim, a veoma malo magaraca sa aktivnim biračkim pravom. Ljubazna je to doskočica političkih oponenata u odnosu na sve drugo što na različitim stranama ovog krajnje nesavršenog Sveta snalazi mnoge kandidate koji su „magarci“ ili magarci. Upotreba magarca u političke svrhe u Varni prvi put je, stoga, korisna, od vremena kad je magarac bio jedino prevozno sredstvo za prenos političkog promotivnog materijala u pasivnim krajevima. Bugari su u vezi s tim uzeli šnjur Evropi. A mi? Crni mi.

Zar u našem narodu još uvek nije vrh oštroumnosti doskočica „ko se nije skrio, magarac je bio!“? Antikampanja koja poprima obrise genetskog koda. Ludake, budale i neradnike koji su trčali maraton za predsednike opština, gradonačelnike, pa i ministre, kroz istoriju, razume se, imali smo dosta; dogurali smo svojevremeno i do ponekog bidže. A „magaraca“, koji su, po pravilu, bez roptanja lipsavali pod teretom svog samara, jedva za prste jedne ruke.

Kome, dakle, poveriti komunalne delatnosti na sledećim izborima? Upornima. Nosiocima nadničarskog duha. Onima što tvrdoglavo završe započeto. Ćudi magarećoj, a ne majmunskoj.