Neka se, najponiznije molim, ovom izjavom nikako ne nađu prozvanim naši iskreni prijatelji iz Afrike. Neka ne pomisle da, uplašeno galameći, i krajičkom svesti mislim na ikoga od njih. Iako je povod ovom pisanju olako kazana prokleta reč Čedomira Jovanovića, slučajno na njihov konto dospela, ipak su oni (neka i na ovome ne zamere) krajnje nebitni za reči koje će uslediti.
Nema sumnje, brzo će izbori. Iako je taksimetar načeo izbornu godinu, sva je prilika da će se „veliki prasak“ dogoditi nekoliko meseci pre roka (što ume da kaže Mrka, legenda). Vidljivo je to manje po poslovičnoj nervozi opozicije, a mnogo više po užurbanom tresenju tepiha i ćebadi, po brisanju prozora i poliranju nameštaja, koje od rekonstrukcije Vlade u zgradama po Nemanjinoj i okolnim ulicama čine koalicioni saveznici. Kuća mora da se počisti. Zbog kandidatskog statusa koji nam se smeši negde iza ćoška tekuće godine, rekli bi neki. Jok, more! Radi izbora. Deja vue! – kažu Francuzi. Ama nije. To jest, kod nas nije dugo na ovakav način.
Vlast se temeljno priprema da bude sugestivna u susretu s biračima. Kao što se, uostalom, na sugestivnost oštri i opozicija. Stari udžbenici političke retorike govore da političari rečima deluju na razum i na srce publikuma. Na misao, ako se poseduju argumenti za sopstvenu priču. Na strast, kad je argumentacija ispovesti manjkava.
Želeo bih da ne moram, ama primećujem da će argumentacija i jednih i drugih u susretu s biračima krajem godine biti krhka kao vrbova svirala.
Vlast je skučena u ćošku. Ponudiće to što ima. A nema mnogo. Ponudiće mnogo divnih projekata na koje još valja pričekati, neki pogončić u srcu Šumadije ili na potezu Crna Trava – Vlasinsko jezero, beskompromisnu borbu protiv kriminala i …. Jer, vlast zna, kao što i građani znaju. Kosovo i Metohija su tu, ali su otputovali. I Rusi su otputovali. Daleko, čak u Rusiju. Evropa je tu, ali još nije doputovala. Fabrike su tu, ali kao da nisu. Monopolisti su tu, a bolje da nisu. Škole su tu. Prazne. Ulice su tu. Pune. Vojvodina je tu gde jeste. Sandžak je tu gde ne treba da bude. Regioni, ni tamo ni ovamo – malo tamo, malo ovamo. Trči se, obilazi se, popravlja se, uspostavlja se, premošćava se. Jedan korak napred, dva nazad. Moravac, pa čoček. Rezultati? Vidljivi. Kao rupa u budžetu. Nije zec medved, ni fića mercedes.
I opozicija zna, kao što i građani znaju. Vladali i oni. Dokazivali se. Sad bi opet da se dokazuju. Znaju gde su grešili. Veruju da mogu bolje. Ali je narod umoran. I sumnjičav. Šta nude? Sećanje. Šta nude? Planove. Šta nude?…
Teško da ima, nažalost, na vidiku ičeg opipljivog, teško da ima ikakve zvečke kojom bi mogla da se zabavi srpska glasačka pupila do dana ubacivanja glasačkih listića u kutiju. Iako je narod željan prizemnog, ovovremenog, bezbrižnog, običnog, dosadnog, spokojnog, opet će mu se nuditi opšta mesta svevremenosti, časti, poštenja, nacionalnog ponosa, istorijskih pitanja i stremljenja. Opet se gladijatorska predizborna arena priprema i zahuktava za borbu na život i smrt. Ako nema dovoljno hleba, neka bar igra bude adrenalinska.
Teška verbalna artiljerija Vojislava Koštunice, kojom štiti „našu istoriju, našu kulturu, našu Crkvu, našu veru, naše pismo, naše vrednosti…“, ispaljena u svrhu zaštite sebe povodom najobičnijeg sudskog poziva za svedočenje po privatnoj tužbi, Mlađin besednički snajperski hitac „da je za premijerstva Koštunice bilo bolje“, ispaljen pravo u srce nedužnog Cvetkovića, jezički minobacački pogoci muftije Zukorlića u vlast glede zaštite prava pripadnika islamske veroispovesti u Sandžaku, lagano retorsko streljačko zagrevanje Nenada Čanka u vezi s pravima pokrajine na svoj sud, policiju, finansije (atributi državnosti, prim. D.M.), strastveno skupštinsko govorničko mitraljiranje koje je iz usta Čedomira Jovanovića (u svrhu preporuke sebe za budućeg ministra inostranih poslova) dobacilo čak do Crnog kontinenta i uvredilo tamošnji nedužan svet – samo su vesnici mučnog mačevanja jezicima koje Srbiju ovog leta, ove jeseni, ove zime očekuje. Istina je. Mnoge će se strasti raspaliti i mnoge oštre reči ispaliti u prisustvu narodnog oka i uha do kraja ove godine. Treba još da sačekamo povratak za retorske dvoboje vazda ornog vojvode od Haga i Karlobaga i reaktiviranje njegovih narikača u činu brigadnih generala roda kletve, pa da se siti nauživamo prisustvujući. Čućemo i videćemo kako se rečima komadaju srca i crne džigerice, kako se otkidaju beli bubrezi, kako se naši mili kanibalistički političari dohvataju za grkljan. Sve tako do dana izbora, koji će nesumnjivo biti „istorijski“.
A kad izbori prođu, onda će, krvavih usta, oni koji budu mogli da napabirče magičnih 126 dizača ruku, jedni druge da počaste francuskim poljupcem. Sve u strahu da ih prilike ne preteknu.
A narod? Džaba ga bilo. „Ove godine slepci će videti sasvim malo, gluvi će čuti veoma loše, nemi uopšte neće govoriti …“, odavno je kazao stari dobri Rable.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
