Kolubarska bitka

Onda je komandu nad posve demoralisanom vojskom primio Žuća, četiri puta penzionisani i reaktivirani general Živojin Mišić, neugledno tvrdoglavo seljače iz Struganika. Za ozbiljno pripremanje odbrane imao je toliko vremena koliko neko dokon iskoristi za kompletan ručak, od mezetluka do kafe. Osmotrio, procenio, stao na čelo vojske i… Dok su Austrijanci paradirali u Beogradu, a u Beču štampane („sutrašnje“) novine s gromopucatelnim vestima o totalnom porazu Srba, vođeni Mišićem, kome su sadejstvovali Stepa i Šturm, naši su preci, na oruk, oslobodili Srbiju.

Od tog doba prošlo je devedeset šest godina i dva meseca. Nije, dakle, nikakav jubilej. Zašto onda pišem o Kolubarskoj bici? Zašto podsećam na Žuću, čiju strategiju i taktiku i danas izučavaju na Vest Pointu? Zašto spominjem gunj i opanak koji je vraćao oteto? Ima razloga.

Ovih dana „obasjani smo“ vešću o nesagledivom i običnom ljudskom mozgu gotovo nedokučivom lopovluku, koji se deceniju unazad (i ko zna koliko pre), neometano od vlasti, događao u Basenu „Kolubara“. Onomad obelodanjeni, do drskosti maštoviti modeli krađe srpskog mala, količina „krvi“ koja je narodu i državi puštana i puštena, broj godina u kojima je takvo alkaponeovsko devastiranje tkiva Srbije činjeno, drogirano ponašanje naroda tim povodom (koji „Insajder“ gleda sa uživanjem, kao jednu u nizu domaćih serija), – argumenti su za bojazan da danas, devedeset šest godina i dva meseca posle, traje nova Kolubarska bitka, mnogo teža i mučnija od prve. Razlozi su za zebnju da je Beograd skoro pao, a da je Srbija gotovo na kolenima. Da je država u procepu a narod u strahu, spreman za bežaniju. Ama, kuda?

Činjenice o sistemskom devastiranju Srbije koje ekipa „Insajdera“ iznosi na narodnu trpezu nekoliko godina unazad, koje su kulminirale sagom o „Kolubari“, slikovito podsećaju na posledice eksplozija granata teških merzera i „debelih berta“ koje su preoravale cele njive i bacale u vazduh čitave zaseoke u napaćenoj Srbiji. Podaci o državi koja budzašto proda da bi papreno kupila sopstveni ugalj, o basnoslovnoj ceni od 2200 evra po metru toplovodnih cevi koje je Javno preduzeće „Kolubara“ plaćalo poslovnim partnerima ili o bajkovitom broju radnih sati koje su načinile iznajmljene perpetuum mobile radne mašine prijatelja i rođaka članova poslovodstva preduzeća, dobuju po mozgovima oproleterelog sveta u Srbiji žešće od rafala iz neprevaziđenih teških „maksima“.

No, ono što tuče gore od karteča i kida sumanutije od šrapnela iz austrougarskih topova je porazna, duboko sramotna istina da ovu Kolubarsku bitku narod Srbije ne vodi protiv stranog zavojevača. Da gunj i opanak (dobro, radni mantil i htz cipela) danas nemaju nikojeg stranca za vijanje po Suvoboru i Maljenu, Vrapčem brdu i Parcanskom visu. U ovoj bici sami smo sebi najljući neprijatelji. Danas se, bez mogućnosti ikakvog primirja, sukobljava iskonska potreba ove nacije da traje i živi sa iskonskom potrebom nekih ljudi u ovoj naciji da dobiju, ukradu, otmu, ugrabe ono što im ne pripada. Dok narodno biće gore od pegavca kosi činjenica da nije problem što neko želi da ukrade nego što takvih ima mnogo, da nije problem što to čine nečiji partijski kadrovi nego što to čine svačiji partijski kadrovi, da nije problem što ne znamo početak nego što ne vidimo kraj pljačkanju Srbije. I da je najveći problem što se snaga države da zaštiti telo svoje nacije uvek zagubi u lavirintima političke volje na političkom pijačnom trgu.

Predsednika Tadića, hteo ne hteo, doživljavam kao čika Peru. Ni po čem drugom do po prilikama u kojima vodi Srbiju. Predsednik, istina, nema sedamdeset godina, ali ima dovoljno godina da se na prvoj liniji fronta, na položaju iznad Kolubare, nađe u rovu sa braniocima Srbije. Puška mu ne treba. Šta će mu, daleko bilo?! Samo treba da nađe novog Mišića. Kome će za ozbiljno pripremanje odbrane Srbije trebati onoliko vremena koliko neko dokon iskoristi za kompletan ručak, od mezetluka do kafe. Neko neugledno, pametno, tvrdoglavo seljače, koje će da osmotri, oceni i stane na čelo. Da odmeni umornog Mirka, kao što je Mišić odmenio ranjenog Bojovića. Da stane, uspravi se i kaže: „samo dovde!“.

Ne učini li predsednik to, potrajaće ipak ovaj vašar u Topoli, ovaj maskenbal na Rudniku još neko vreme. Potrajaće, kao što će potrajati i naša nada da će posle ove Ivkove slave nad slavama u državnoj blagajni preostati makar toliko novca da kupimo jedan lep i veliki katanac. Kojim ćemo za sva vremena da zakatančimo magazu.