Kome korist?

Kosovski Gordijev čvor naših muka vlast bi, hvala Bogu, (prvi put u istoriji) da dreši razumno, postupno, miroljubivo, civilizovano, gospodski. Ona bi rado da pokaže svetu kako mi nismo evropski jetiji koji o užini smažu bar troje sirote albanske dece, a onda zadovoljno podrignu. I nismo. I to svet uglavnom zna, ali ga zabole uvo. Na sizifovskim naporima da Srbiju prikaže u pravom svetlu ovoj vlasti svaka čast. Ali izgleda da je u našem mirotvoračkom poslu isto kao u narodnoj pesmi o zidanju Skadra. Što za dan i uspe da se sagradi, obnoć bude satrveno.

Papagaji u „kafezu“ već znaju da miran, diplomatski, civilizovan rasplet kosmetske krize u kojem neće biti pobednika i poraženog (Srbija, naravno) nikako ne godi ni našim komšijama (i viševekovnim „prijateljima“) Albancima ni njihovim moćnim mentorima. Njima nikako ne godi da Srbija uđe u kuću evropskih naroda, da eventualno stane pod neki vojni kišobran koji bi i Njoj, nesrećnici, garantovao kakav-takav suverenitet i integritet, da postane ravnopravan i poštovan (ne nužno, i voljen) član porodice demokratskih nacija. Ako joj se to ikada desi, kako će oni moći da nastave sa razbijanjem, razvlačenjem, krađom svega što im oko vidi a ruka bi da ne ostavi.

Zato Tači provocira i pritiska, zato Redžepi preti, zato moćni saveznici tzv. republike Kosovo izražavaju zabrinutost eskalacijom krize, koja se, gle čudnog slučaja, poklapa sa diplomatskim naporima srpske strane da se postigne ikakav sporazum.

Naša vlada, verujem, zna s kim ima posla preko Jarinja i Brnjaka, preko Merdara. Upoznata je dobro, pretpostavljam, s demokratskim, internacionalnim, čovekoljubnim manirima komšijskog albanskog naroda i, naročito, ove garniture njihovih vođa. Naša vlada u pogledu dobrih namera i dobre vere kečeta prema šajkači, nadam se, nema iluzija. i, spokojan sam, u granicama mogućeg, čak se i veoma dobro (toliko da mnoge nervira) na tom polju drži.

Ali zebem da li naša vlada zna s kim ima posla unutar srpskog korpusa. Zebem da li naša vlada može da se seti da su dosadašnja albanska nacionalna politika i srpska „visokopatriotska“ nacionalna politika sestrinski komplementarne. Jer, istorija i zbilja pokazuju, nema novca koji albanska nacionalna politika neće platiti radi ostvarenja zacrtanih albanskih ciljeva. I nema novca koji srpska „visokopatriotska“ nacionalna politika neće uzeti da ostvarenje albanskih nacionalnih ciljeva ne samo ne ometa, već i podrži.

Biću kristalno jasan. Ovo što se događa na Jarinju i Brnjaku veliki je zajednički poduhvat Tačija i kompanije sa nekima „sa ove strane žice“. To je divna poslovna kooperacija kosovskih vlasti (za koju niko ni u ludilu ne bi trebalo da pomisli kako je mafijaška) sa nekima iz Srbije koji, ako s Hašimom nisu kumovi ili bliski prijatelji, ovome sigurno jesu pouzdani poslovni partneri. Jer ako neko spepeli punktove moraće bar privremeno na glavnim pravcima iz uže Srbije ka pokrajini biti postavljeni metalni ježevi. A ako su glavni pravci tako hermetizovani, procvetaće međunarodna ekonomska saradnja po makadamu i kolskim putevima okolo. Tako razmišljaju naši „biznismeni“ što su organizovali i poslali klince da pale nešto što je pod međunarodnim protektoratom. Paljenje Jarinja pokriće naše nepodopštine na severu Kosmeta, kapnuće neka kinta, dreknućemo kako nas Srbi napadaju, naši prijatelji će Srbiji zavrnuti ruku. Mic po mic, eto nas do Prokuplja, pa i dalje. Tako razmišlja Hašim. Evo nama nove krize, evo novog lepog angažmana, evo koncesija — razmišljaju moćni operativci međunarodnih organizacija. Svako tu ima svoj ćar. Na paljenju Jarinja i Brnjaka okreće se lep kapital. Genijalna računica. Neko plaća keš, neko ga trpa u džep. Hašim profitira, Kosovo profitira, Hašimovi poslovni partneri u Srbiji profitiraju. A Srbija? Srbija sada trpi ogromnu štetu. Ali ne mora uvek da bude tako.

Kad neko dugo leži u blatu i prašini, da bi ustao, mora da klekne. Mora! Ne može drugačije. Možda je pravi put da sada malo popustimo. Da se presaberemo. Ne bismo li malo ojačali. Svaka sila za vremena. Svaki bezobrazluk kad tad udari u zid strpljenja sveta. Tako plemenita i kulturna nacija, kakvu mi imamo na južnim tarabama svog dvorišta svojom gospodskom prefinjenošću jednom će neminovno morati da slomi neki pršljen trpeljivosti međunarodne zajednice. To vreme treba dočekati uspravan i svež. A dotad valja čistiti svoje žito. Kroz devet sita.